У чланку се анализирају злочини плавско-гусињских муслимана према српском становништву у току Другог свјетског рата. Циљ чланка је да покаже велики интензитет злочина у тзв. рубним зонама и мјешовитим зонама различитих етничких и вјерских структура. Муслиманско становништво плавско-гусињске области већиниски је подржало пропаст југословенске државе 1941. године и колаборирало са најприје италијанским, а потом и њемачким окупатором. Такође је већински подржало укључење плавско-гусињске области у марионетску државу „Велику Албанију“. Интензитет подршке овој квислиншкој држави говори да оно није најприје црногорску, а потом и југословенску државу схватало као своје државе, и пружало им је отпор: 1878. године, 1912/13. године, и 1918. године. Користећи окупацију и успостављену власт „Велике Албаније“ починило је масовне злочине према српском становништву. Велики дио актера тих злочина је на разне начине послије Другог свјетског рата од нових социјалистичких власти аболиран или им је умањена казна.
Чланак се бави феноменом ратних злочина у различитим категоризацијама: командном одговорношћу, поспјешавању на ратни злочин путем командне одговорности или политичког утицаја, личним деликтима у ратним злочинима путем убистава, наношења тешких тјелесних повреда, разбојништава (пљачки), силовања итд. Трећу главну категоризацију представља извршење ратних злочина против човјечности путем хапшења и затварања, најчешће неборачког становништва и нехуманог поступања према њему
у затворским и логорским условима (држање у крајње нехигијенским условима, изгладњивање, онемогућавање кориштења пијаће воде, живота у хладним условима и пренатрпаним срединама супротно међународним конвенцијама које су важиле у Другом
свјетском рату). Посљедња из наведених ставки односи се на затвор (логор) у Плаву за српско и православно становништво, најчешће жене и дјецу.1 У чланку ће путем докумената за утврђивање злочина и судских пресуда као примараних извора, бити приказани злочини над српским и православим становништвом једне граничне и етнички и вјерски мјешовите средине каква је била плавско-гусињска област. То чланак доводи до побуда за организовање и извршење тих злочина, а то је уништење супротне етничке и вјерске структуре, у овом случају српске и православне. Методолошки и хронолошки се приступило чланку да поступно обради распад југословенске државе, стварање квислиншке државе „Велике Албаније“ и доведе до феномена злочина у име државе, вјере и етникума.
Са тешким насљеђем прошлости и антагонизмима српског становништва и муслимана, плавско-гусињска област дочекала је капитулацију Краљевине Југославије 17. априла 1941. године. Црну Гору и плавско-гусињску област окупирале су јединице
дивизије Месина (Мессина) под командом генерала Франческа Занија (Францесцо Зани) и Ћентауро (Центауро) под командом генерала Гавина Пизолата (Гавино Пиззолато). Ове дивизије биле су из састава XИВ италијанског корпуса стационираног у
Албанији, под командом генерала Луиђија Ментастија (Луиги Ментасти). Месина је ушла у Цетиње, а Ћентауро у Подгорицу и Никшић.
Судбина одређених југословенских територија, тј. територија бивше црногорске државе може се размотрити у троуглу интереса Италије, „Велике Албаније“ и њених првака и идеолога, и црногорских сепаратиста, који су хтјели обнову црногорске државе. Италија
у почетку није имала јединствен став по питању територија „Велике Албаније“ и црногорске државе која се имала обновити. У овом контексту треба пратити и судбину плавско-гусињске области. Полазиште је свакако план о подјели Југославије који су у Бечу потписали министри сполјњих послова Италије Галезо Ћано (Галеаззо Циано) и Њемачке Јоаким фон Рибентроп (Јоацхим вон Риббентроп) 21. и 22. априла 1941. године, по коме је Црна Гора потпала под италијанску интересну сверу, као раније и Албанија.
Сценарио присаједињења одређених црногорских територија „Великој Албанији“ може се пратити још прије Другог свјетског рата, и то већ по окупацији Албаније од стране Италије 1939. године. Наиме, у Албанији је те године израђена карта албанске
државе у размјери 1:1.500.000. На тој карти су се поред осталих територија нашли и Плав и Гусиње. До ове карте су дошли органи југословенске обавјештајне службе. Прије састанка у Бечу на Ћана је вршен притисак 19. априла од стране италијанског краљевског намјесника Албаније Франческа Јакомонија (Францесцо Јацомони). Он је Ћана обавијестио да је имао састанак са члановима владе Краљевине Албаније, који су му предочили наду за узимање у обзир чињенице за албанским захтјевима. Били су спремни да пошаљу експерте како би се доказала „заснованост претензија на територије које су на срцу свим Албанцима.“
Током састанка Ћана и Рибентропа 20. априла Јакомони је био још конкретнији, и изнио је Ћану историјат уласка Плава и Гусиња у састав Црне Горе. Посебну улогу у лобирању за присаједињење црногорских територија Краљевини Албанији требао је да одигра генерални директор за штампу при њеној влади Никола Лорусо Атома (Ницола Лоруссо Атома), који је од 1923. године боравио у Албанији и важио је за врло повјерљивог човјека Јакомонија.
Као класични пропагандни стручњак Атома је доспио већ 17. априла на Цетиње са генералом Занијем, по задатку промовисања обнове црногорске државе. Са друге стране, може се назријети контратежа код италијанског краљевског пара. Краљ Виторио Емануел ИИИ (Витторио Емануеле ИИИ) био је изразито за обнављање Црне Горе у старим границама из 1914. године, и то је предочио у ноти Министарству спољних послова и Ћану преко свог министра двора Пјетра Акваронеа (Пиетро Ацqуароне) од 30. априла. У Дневнику грофа Ћана се поводом овога може запазити неколико коментара. Он је сматрао да су овакви краљеви захтјеви немогући, јер би „Албанци жестоко устали против сваке сличне мјере. Ми једва успијевамо да обуздамо њихове амбиције, које већ сежу до Бара и даље“. На другом мјесту он је навео да је то немогуће, јер би се „Албанија жестоко супроставила“.
Територијална судбина будуће црногорске марионетске државе у корист Краљевине Албаније била је рјешавана у току треће декаде маја, у јуну и почетком јула. Албанци су формирали комисију за разграничење, у чијем су саставу поред осталих били: бивши високи османски чиновник Фејзи Ализоти (Ализотти Бев), који је од јуна био Високи комесар за Косово, Дебар и Стругу (будуће Министарство за ослобођене територије); дипломата Дино Џемиљ (у албанским изворима Дино Цемил, у италијанским Дино
Xхемил)11, иначе зет албанског премијера Шефкет-бега Верлазија (Схефкетбеј Верлази); министар оброзовања Мустафа Круја, који ће у децембру постати предсједник владе „Велике Албаније“ (Гранде Албаниа) итд. У материјалима о раду ове комисије види се и детаљ у виду захтјева, да се из „сентименталних разлога“ „Великој Албанији“ присаједине и Плав, Гусиње и Груде, јер те области представљају предмете „епопеје албанског народа“. Ова комисија је чак у другој половини јуна предлагала размјену албанског и словенског становништва на територијама које припадну албанској држави, и то правдала економским уобличавањем тржишта.
Границе „независне Црне Горе“ и „Велике Албаније“ одредио је сам Мусолини декретом од 29. јуна, из кога је произашао декрет бр. 165 од 22. јула опредијеливши за „Велику Албанију“ Тузи, Улцињ, Рожаје, Плав и Гусиње. Црна Гора је добила компензацију у Старој Рашки. Њен обалски појас био је ограничен на простор од залеђа Котора, преко Будве, до изласка из Бара ка Улцињу. Краљевим декретом од 18. маја Бока Которска са Котором прикључена је Италији. Мусолинијев декрет ојачан је краљевим
декретом, који је пропраћен декретом краљевског намјесника Јакомонија од 12. августа. Међутим, ситуација се у овом периоду драстично промијенила усљед Тринаестојулског устанка. Након њега укинут је Цивилни комесаријат за Црну Гору на челу
са Мацолинијем. Овај Комесаријат установљен је одлуком команданта италијанских оружаних снага у Албанији генерала Уга Кавалера (Уго Цавеллеро) 28. априла. Сједиште му је било на Цетињу. Цивилни комесар је у својој функцији и институцији оличавао цивилну и полицијску власт у Црној Гори. Мацолини је био високи функционер фашистичке странке и Министарства спољних послова Италије. Био је двојно одговоран Кавалеру и министру Ћану. Започео је мисију 30. априла.Од идеје обнове црногорске државе није било ништа. Доласком генерала Алесандра Пирциа Биролија (Алессандро Пирзио Бироли) 17. јула на Цетиње успостављена је војна управа у Црној Гори, из које ће ускоро произаћи Војно гувернерство Црне Горе 3. октобра. На основу Мусолинијевих, краљевих и Јакомонијевих декрета и уредби, „Велика Албанија“ је подијељена на четрнаест префектура. Од тих префектура четири су потпале под префектуре тзв. „ослобођених теритиорија“. Међу њима била је Пећка префектура
установљена 22. септембра. Она је имала пет потпрефектура, међу којима је била и плавско-гусињска.
Покушаји црногорских сепаратиста на челу са др Секулом Дрљевићем да у оквиру пројекта марионетске црногорске државе обезбиједе границе Црне Горе из 1914. године пропали су. Они су током посљедње декаде априла, у мају и јуну организовали широку акцију у јавном мњењу по овом питању. На њему су инсистирали и код цивилног комесара за Црну Гору грофа Серафина Мацолинија који је званично на ову функцију постављен у мају. Међутим, њихов досег контаката са Италијанима није превазилазио
Мацолинија, за разлику од албанске стране која је имала директан приступ Риму. Интересантно је да су сепаратистичке вође инсистирале на повраћају црногорских територија и послије Тринаестојулског устанка. Наиме, главна устаничка језгра
у устанку сломљена су почетком августа. Према изјави једног од њих – Стевана Перовића, они су (Перовић, бригадир Крсто Поповић, др Новица Радовић и бивши црногорски министар Петар Пламенац) посјетили на Цетињу 23. августа генерала Биролија, и новог цивилног комесара грофа Гуиљерма Рулија (Гуглиелмо Рулли). Предмет разговора били су мјере за пацификацију устанка. У пакету мјера сепаратистички прваци захтијевали су поврат територија датих „Великој Албанији“, међу којима су били Плав и Гусиње. Бироли им је одговорио да је то политичко питање, и да им без консултација са Римом не може дати одговор. У смислу цивилне, војне и полицијске управе, још док званично и није одлучено коме ће припасти поједине црногорске (југословенске) области, одлуком владе „Велике Албаније“ од маја, успостављен је Цивилни комесаријат за „ослобођене крајеве“ (Косово, Метохија, Санџак, Дебар и Струга) на чијем је челу био Фејзи Ализоти. Одређене су цивилне функције: префекта, потпрефекта, башкије и комуне. Оне су одговарале функцијама начелника округа, начелника среза, и предсједника општине. Префект и потпрефект оличавали су административну и дјелимично полицијску управу. Званично је 3. децембра формирано и Министарство за „ослобођене крајеве“, у чију ингеренцију је
ушла и плавско-гусињска област. Декретом намјесника Јакомонија од 27. фебруара 1942. године, формиране су квестуре на челу са квестрима, којима је повјерена чисто полицијска власт. Структура италијанских и великоалбанских власти у плавско-гусињској области само се посредно може реконструисати, нарочито до Тринаестојулског устанка. Командант мјеста у Плаву у смислу италијанских структура био је поручник Карло Александрини, а командант краљевске жандармерије бригадир Луиђи Гваставини из Милана. Први плавски префект (легионарски) био је Пренк Цаља из Врмоше (племенски барјактар племена Климената из Врмоше) изнад Гусиња, који је имао чин италијанског резервног мајора. Он је са шездесетак пратилаца ушао 25. априла 1941. године у Гусиње. Бивши срески начелник Плава и каснији припадник ЈВуО Новица Поповић тврди да је Цаља дочекан са великом помпом као „ослободилац“. Убрзо је дошло до анимозитета плаво-гусињана према Цаљи, јер је Цаља био из Врмоше, албанског планинског краја иза Гусиња. То су подржали и Италијани. У мају је умјесто Цаље постављен Ризо Феровић. Ризо је био емигрант, и побјегао је са оцем
Медом послије побуне 1919. године. Ризо је из Албаније довео брата Шаба, учитеља, и лидера „Фаше“, прве фашистичке организације у Плаву. Квестор у Плаву је постао такође емигрант из 1919. године Бејто Плава (Медуњанин). Од почетка 1942. године Мурино, Пепићи, Машнице, Новшићи, Велика и Ржаница постали су посебна општина са сједиштем у Ржаници. Као општинско мјесто намјерно је узета Ржаница, гдје су у већини били муслимани. За предсједника општине постављен је Авдо Авдић. Предратни предсједник општине Плав, иначе Ризов и Шабов брат од стрица-Шемсо остао је на том положају, а од Италијана је постављен за предсједника пријеког суда. Ризо Феровић био је и командант „вулнетара“. У ову формацију је ушло око 600 плавско-гусињских муслимана. Са друге стране, Мустафа Мемић експлицитно тврди да у Плаву и Гусињу није било италијанских војних и цивилних структура до почетка Тринаестојулског устанка. У ово је тешко повјеровати, јер је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача саставила досијее против Гваставинија и Александринија, у којима се помињу браћа Феровић и затвор у Плаву. На основу једног обавјештајног податка Андријевачке бригаде ЈВуО из марта 1943. године, може се сазнати о структури албанске квислиншке власти у Гусињу. То су били: Прел Кола (командант батаљона и командир жандармеријске чете); Раша Хот
(командир жандармеријске чете); Салих Радончић (активни пјешадијски потпоручник Краљевине Југославије, командир чете вулнетара); Селман Кољеновић (командир чете племена Кољеновића); Бајрам Љачковић (командир чете Крушева); Цаф Уљевић (командир чете у Вусању); Гале Муфтар (командир чете села Мартиновића, иначе бивши одметник из доба Краљевине Југославије); Зејнел Ђонбалић (командир чете вулнетара); Шабан Ибиш (барјактар села Мартиновићи, командир чете). Број легионара и вулентара и њихов поименични списак из плавско-гусињске области не може бити прецизно утврђен, бар не према изворним подацима ових формација, јер нијесу или постојали или сачувани. Он се може само реконструисати преко досијеа Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и његових помагача, а такође и материјала Окружног тужилаштва у Бијелом Пољу, и Војног суда у Беранама. Међутим, током судских процеса, знатан број оних који су идентификовани као такви, ослобађан је да је био у чланству ових формација, а њихови злочини су подвођени у деликт личног акта. Капитулација Италије 1. септембра 1943. године и одлазак Италије из Албаније и Црне Горе углавном није измијенила околности функционисања тзв. „Велике Албаније“, па ни дјелова њене власти у плавско-гусинској области. Одлукама Албанске народне скупштине од 16. до 23. октобра 1943. године раскинути су сви државно-правни уговори са Италијом, а на основу албанског устава (Статута) од 3. јуна 1939. године. Промеморијумом њемачког министарства спољних послова од 23. октобра санкционисане су одлуке албанске скупштине, у виду протектората „Велика Албанија“ са четворочланим регентским савјетом.
(наставиће се)
