Пише: Момо Јоксимовић

Вранеш је подручје на сјеверу Црне Горе, богато водом,љепотом и земљом. Одавно се памти по изворима, врелима, чесмама, потоцима малим и великим,тихим и бучним,сталним и повременим.  Они су  урезали своје  корито у  камен и у памћење људи. Без потока , Вранеш не би био оно што  јесте. 

Сваки поток у Вранешу има свој понос и  своје име. Неки напајају ливаде и стада, неки  окрећу воденице, а неки  само тихо пролазе  кроз шуму, као  да чувају тајну. Ту гдје има потока,има  и живота: птице се скупљају, трава је зелена а човјек зна да није сам.

Зато се  Вранеш памти  и по потоцима. Они нијесу само природна појава , већ  трагови трајања.   Кроз њих је прошла историја, дјетињство , рад и  молитва овог краја.   Поток је у Вранешу више од воде- он је знак да земља дише и да живот  у Вранешу тече.

Поток није  само ни вода која тече. То је  живот  који памти  одакле си кренуо и зна куда идеш. А све док око нас стаје, он иде даље, тихо, упорно и чисто, као истина  коју нико не може зауставити. Поток је памћење  земље, жила која храни људе, стоку, воћњаке и душе. Он  је глас  предака и корак потомака. Поток зна имена , памти пјесме, броји сузе и радости. Такав је био и остао Вранешки поток, а у његовом срцу—Бијели Поток. Незна се како је добио име, дали по  бројним бијелим стадима што су прекривали читав крај, дали по  бијелим буковима прављеним кад  воде   Бијелог Потока мушки  нагнају, а дали и по високим бијелим сметовима снијега  или можда  бијелом брашном из бројних воденица. Можда од свега по мало.

Бијели Поток је  мало мјесто, више засеок него село, са тридесетак и нешто  кућа, али  велики свијет у малом простору.  Ту смо рођени, ту је  свака  стопа земље знала човјека , а  саваки човјек знао земљу. Кроз то мјесто тече поток који извире са Исакова врела. А снагу  добија  од  бројних извора:Грубановог, Блажовог, Пујовог, Даниног, Човића, Јоксимовића, Јоцовића, Минића, Маџгаља,  Ровчана, Шестовића, Живковића, Лековића, Цмиљанића, Вуковића, Врага..Сваки извор као да је носио презиме, карактер и судбину оних  који су крај њега живјели.

На том кратком потоку, дугом једва   неколико стотине метара, било је седам воденица. Седам срца што су  млеле жито, а с њим и  бриге и наду.  У вријеме кад је  свако домаћинство сијало и жњело , тај хлеб је био живот. Од тог брашна се живјело, радило,  подизала дјеца и  чекале боље година.

Бијели Поток је био богат стоком и људима. Било је јагњади, јаради, омладине, одраслих, а свака кућа је имала од тридесет,  педесет  па и преко стопедест  брава, као  и криупних  грла стоке.  Није  било куће без  доброг коња- а добре газде и товарног и јахаћег седланика.Свака кућа је имала свој  катун. Излазило се у мају  око Ђурђевдана, кад се  уведе забран  у ливадама, а враћало  у јесне кад се све  покосило и пожљњело, да се не учини штета од бројних  стада. Ред је био закон, а  закон част.

По  Бијелом Потоку се стално орила граја-од звона са стада, од пјесме  чобана и чобаница.  Проламала се  Вранешом пјесма  Милке, Дане,Заге,Зеке, Мите,  Косе, Милице, Раде…… А одговарли су им момачке пјесме Дага, Мића,  Млађа,Пела, Века, Радивоја, Славка, Божа, Мола…

 Свако вече ,  нарочито  током  дугих зимских  ноћи,у Бијелом Потоку се  сједјело на  сијела ,  прелима  и игранкама. Код Исака, на врх Бијелог Потока, или код  Влда и Зореке на Међе- ту  се  причало, пјевало, смијало и  плакало.  Ту  се  учило шта значи бити човјек,  комшија , домаћин.

Боже како је  било живо и животно. Све је пуно снаге, здраве ведрине, доброте и поноса.  Није било  много, али било је свега.  Данас  су неке од тих  кућа  порушене, као Исакова, али нијесу  порушене у памћењу.. Јер док се  памти поток, памти се и кућа , праг , и  огњиште.

Бијели Поток није  само  мјесто  на  карти. Он је  завичај, школа живота и књига без корица. Он није  само пјесма….

Он  трчи кроз нас, кроз све који су из њега потекли. Док  год  се  прича ,поток не   пресушује. И зато овај есеј  није само о води. Ово је  есеј  о  једном вранешком селу,   а поток  носио његове  гласове даље, да их  не  прогута заборав.Ово је есеј о људима, раду, пјесми, поштењу и животу који је  знао за рад, ред и радост.

Ово је есеј за памћење.

А у срцу тог потока стајале су седам воденица, као  седам  стражара  живота.  Нијесу  то биле само  грађевине од дрвета и камена, већ жива бића. Кад набуја  вода,  оне  су  дубоко мумлале, а кад се поток  смири, тихо пјевале, као да  разговарају међу собом и са људима.  Свако точило  знало је  руку домаћина, свако камње и жито из  своје њиве. Док су се камени  жрвњеви  окретали , мљело се брашно, али и  вјекови труда, стрпљења и наде. Тај звук  воденица био је  музика Бијелог Потока- пјесма рада и хлеба и  опстанка.  Док су воденице радиле, знало се да ће бити хлеба, да ће бити живота и да поток није сам.

Поток тихо тече кроз вријеме, носећи у себи причу предака и свакодневницу човјека. Он није само вода , већ жива нит која спаја природу, живот и опстанак села.

Поток храни земљу и људе дајући снагу и подстиче људе да трају.

Поток је тихи чувар завичаја, који памти дјечију игру,  сеоске радости , весеља и  туге , али који тихо жубори као  ријеч природе, пратећи кораке људи и  подсјећајући да све тече, мијења се и иде својим путем, баш као и живот.  .

Док год жубори, зна се да има живота наде и трајања.  Бијели Поток никад не пресушује.