Пише: Милија Пајковић

Ове златкасте јесени, коју је јоште више украсило и Михољско љето,  многе становнике прекрасне беранске котлине захватило је и добрано протресло  велико усхићење због тога што су, коначно, добили нови дио Лима, упакован у бетон и у камен, и по дну, али и по боку, са обје стране и то почев од главног, па све до магистралног моста, у дужини од 1234 метра, како то пише на табли извођача радова, док се у неким извјештајима и документима спомињу укупних 1.600 метара, што је, највјероватније, и ближе истини.

 Неприродно проширен, нa отприлике око шездесетак метара, а све због тога да би му се смањила снага и убојитост, бистрооки и плавооки љепотан Лим, без обзира на такво ново и модерно рухо, угодно за око оних обичних посматрача, сад више не личи на себе – увелико подсјећа на све безличне, мутне и разливене ријеке у окружењу и по бијелом свијету исто тако уоквирене, оковане  и упарађене!

Тако је, ипак, једном дијелу Беранаца и Беранки, на жалост, чини се и мањем, пригушена и готово угушена успомена на њихово дјетињство, момковање, али и на зрело бивствовање, без обзира на то гдје живе – у свом завичају или негдје на страни. И не само то, него је свим истинским заљубљеницима у Лим, на том његовом дијелу, напросто одузето и скресано зеленило са обје стране, затим плаже, као и вирови, а самим тим и риболовне заврзламе, приче, дружења, свирке,  пјесме, рецитовање стихова, и први тајни пољупци…

За овај, уистину, велики грађевински подухват, у вароши у којој у двадесетпрвом вијеку  нијесу све улице асфалтиране онако како треба, а постоје и дјелови гдје царује макадам са локвама и прашином као у каубојским филмовима, у којем постоје мјеста гдје канализација није још допрла, у којем су зидови и кровови многих зграда  налик на лоша вајарска дјела, она у покушају, а у којим се, поред тога, подрумске просторије пуне водом и још нечим, у којем су неке и нове и старе зграде као цртежи из цртанке ученика првог разреда основне школе, а уз то неке и потањају у тло по који сантиметар из године у годину као да их гута живи пијесак, у чијим дјеловима и предграђима нестаје струја и то само током једног пријеподнева преко шездесет пута, уз обавезно цркавање кућних апарата, која нема јавне чесме за пиће, не рачунајући ону која је остатак некада чувених Чесама, која нема ни јавни WC, а ни купатило, у којем  некадашња најмодернија аутобуска станица у Црној Гори са ресторанским дијелом, са озвучењем и са перонима из седамдесетих година прошлог вијека, тренутно личи на обично стајалиште и кад је кишовито обавезан је кишобран, јер се путници немају гдје склонити, новац је дала Свјетска банка, а све у оквиру Програма Сава-Дрина коридор.

Наравно, такав гест је за сваку похвалу! Но, не лези враже – скоро сва животна искуства, и то не само на нашим просторима, показала су да нико никоме не даје и дарује тек тако толике суме новца, онако из чиста мира, због тога што га воли и цијени и да му учини добро, сем у бајкама и у народним умотворинама, а и тамо је неопходно зарадити некакву посебну наклоност дародавца. Вријеме ће показати шта то чучи иза тог дародавног поступка, а кад је већ одријешена ћеса, било је засигурно много пречих оплемењивања и очувања наше средине од ове, као што су, поред споменутих, рецимо, изградња правих путева ка планинама и катунима, са заштитом језера, рјечица и потока, затим улагање у сточарство, пољопривреду, туризам, па обнова и заштита шума, чишћење долине и њеног залеђа од смећа, претварање постојеће аеродромске писте у спортска игралишта и у излетничко мјесто, а и  улагање у изградњу новог аеродрома, кад га већ толико многи желе, а највише они који никада нијесу летјели било којом врстом авиона, са прилазним путем по свим правилима, и то на Равним Њивама на Шестаревцу, или, на равнини од Навотине до Буча, поред Лима, затим потпуни завршетак цјелокупне канализационе мреже, онда усредсређивање на  заштиту бројних  врела и извора изванредне пијаће воде са свим потребним пратећим садржајима и још много тога…

Због свега учињеног на овом дијелу тока Лима, као и намјерног засипања корита испод и око главног моста са обје његове стране великим каменим бродама, наводно да га заштите, неће бити више скокова са ,,ноге“ и са ограде моста, некаквог прећутног доказивања храбрости бројних генерација житеља беранског краја, а неће бити ни пливања и гњурања. Изостаће, вјероватно, на том мјесту и познато пливање на Преображење за крст часни, уз велико присуство посматрача.

Међутим, учињеном послу нема мане, било је што је било, веома је мало оних који су дигли свој глас против тога, али је и непобитна истина да су Беранци и Беранке добили заиста дивно шеталиште, што нико и не оспорава, и то са обје стране ријеке. У почетку је на њима било више радозналаца него ли оних истинских шетача и заљубљеника у Лим. А како вријеме одмиче све је мање и шетача, и по дану, а у предвече се деси да промакну само двоје троје, поред све те приче и тарапане о ужитку који им је омогућен, а који су, према причама, нестрпљиво ишчекивали.

Они који спадоше с ногу од похвала за тај нови изглед, а и многи остали, који не памте или су, једноставно, заборавили чувене лимске плаже са чврстом земљаном стазом изнад мрежа пуних камења које су штитиле од поплава, а  која је врвила од купача и шетача, уз свирку и пјесму, па ,,ласте“ и ,,преломе“ са моста и са стијене изнад Зеленике, природног базена од милута, појачан и хладном водом из лушких макви, вожње шлауфима од Брезојевице до Градске плаже, много прије ,,Шлауфијаде“,  сплавове од дрвене грађе из шекуларских шума, затим чувену и праву терасу хотела ,,Беране“ са бронзаном купачицом у средини фонтане,  као и легенду или истину о љубави лијепе Албе, супруге Ризван-бега и наочитог православца Пребила, олако су прихватили овако зауздавање Лима!

А нико, за сада, од оних који требају да постављају питања, није поставио једно, а главно – како су, у ствари, изведени радови око таквог ,,уређења“ обала Лима, да ли постоје пропусти, и који су то?

Овако – извођач радова је спаковао кофере, машине и отпутовао својим послом. Ти, који су наводно, прихватили радове нијесу се огласили поводом било каквог могућег пропуста, а требали су засигурно, поготово јер они постоје, али је и питање да ли је то тако и намјерно ријешено  у њиховим  међусобним договорима, у којим, сва прилика, није било премного оних који познају ћуди и љепоту Лима, који га воле, као и своју варош и окружење.

Најприје, није урађена улична расвјета на оба шеталишта, без обзира ко је требао да је постави, нијесу постављене надзорне камере, као ни  канализациона мрежа, а на источној, односно десној каменој подзиди цури из неколико намјерно остављених отвора нечиста вода и прљавштина.

Затим, прилаз из правца главног моста на лијево шеталиште није сређен онако треба, јер је нова бетонска трака надодата на стару, додуше и донекле очувану, умјесто да се направи цјелина. Сем тога земљани и трошни обод те стазе све до четинарског дрвета испод није уопште заштићен, и кад је слаба видљивост постоји бојазан да неко скрене или се, пак, оклизне и нађе у води, а са обје стране шеталишта постоје само четири степеништа до површине Лима, и то прилично стрма, а без икакве ограде, и то по два, на почетку и на крају цјелокупног одбрамбеног зида. Зато треба хитно поставити бетонске клупе, или исто такву ограду, која неће реметити околни изглед.

Поред тога јужни прилаз ка источном шеталишту, харемско-просинском, само је за суво вријеме, а води преко приватног имања, чији су власници дали дозволу да се направи камено или бетонско прилазно степениште, али оно, за сада није саграђено.

Дуж западне, или гледано из правца од главног моста, лијеве стазе, на неколико мјеста није погођен прави нагиб и кад је кишовито вода се задржава на тим мјестима, а кад почну хладноће она ће се заледити, што значи да ће се појавити и опасност од падова и проклизавања.

И, коначно, оно што запазе они који се разумију у уређење простора, архитектуру и уопште умјетност, јесте то да корпе за смеће својим изгледом, бојом, али и по материјалу од којег су изграђене, много одударају од стазе, зида и клупа. Наиме, ради се о металним плакарима који умногоме подсјећају на оне војне или фабричке за оставку оружја и алата. Док штрче између бетонских клупа подсјећају из даљине гледано на патуљасте војнике који дају почасну стражу умореном Лиму.

Но, оно што је за посебно проучавање, и то психијатријско, психолошко, социолошко, свеједно, јесу, а што се, на крају крајева, и очекивало, покушаји, и то од првог дана, уништења оног што се може уништити. Пошто тим, по обичају, непознатим изгредницима, бацање бетонских клупа у корито Лима није било толико занимљиво, послије сурвавања њих неколико, започело је гажење прљавом обућом по њима, да би се онда дошло до изглављивања врата на  смећарским кутијама, крађе углављених пепељара са њихове горње површине, а вјероватно би се и оне нашле на дну Лима да нијесу причвршћене за тло онако како то и треба.

Због свега тога требало је на свакој кутији за смеће поставити тајне, прикривене кљусе за дивљач, причвршћене јаким ланцем, оним за коње.

Кад би се штеточине ухватиле у кљусу, у тренутку покушаја наношења штете, онда би их требало оставити до расвита на том мјесту, да тако уловљени у мраку или на мјесечини размишљају о ономе што су урадили. Затим би их требало спровести пјешке главном улицом онда кад је у њој највише народа, а највише их је у вријеме радног времена; тако би онда свако сазнао ко то ломи млада стабла из дрвореда, чупа цвијеће, ко то баца клупе у воду и ко то  покушава да разбије корпе за смеће. Уз кљусу, затворску казну и новчану глобу, уз тешки присилни рад, дозвали би се, вјероватно, памети, јер се показало да су такве мјере  боље од свих празних предавања и опомена – кљуса је као рођена за такву кљусад.

А на крају, оно што многи не знају или су једноставно заборавили – од главног до висећег моста постојао је стари земљани насип, појачан с мрежама, омиљено шеталиште, које су између осталих користили  поједини ученици и ученице гимназије, као и студенти, кад су бубали школска и студентска градива купани раскошним сунцем; да се одржавао онако како је и требало постојао би и данас и био би омиљено готово природно шеталиште свих генерација. Поред тога, да је сачуван висећи мост у правцу зграда гимназије и болнице, много би значио становницима Просина-Харема и свим осталим, да су сачуване гимназијске чесме и старо корито Лима, а не засуте тонама смећа, било би прелијепо и не би било потребно овакво окивање ријеке и њене обале.

А од главног моста, према југу, до чаробног купалишта Мреже, такође, се пружао исти такав насип, који је љети био пун купача, а код Цреваре, такође, познате плаже, постојале су, чак, и кабине за пресвлачење. С прољећа и у јесен туда су шетали и старији Беранци и Беранке водећи своје уобичајене разговоре.

Међутим, шта је ту је, и треба урадити сљедеће – одустати од замисли, а о којој се увелико прича, да упоредо са западном стазом-шеталиштем треба да се изгради цеста која би водила од садашњег кружног тока код моста до колектора и ту се уливала у магистрални правац, јер би саобраћајна гужва са великом количином издувних гасова и са непрестаном опасношћу да неко скрене гдје не треба, уз брзу вожњу која је већ одавно и свакодневно примјетна упркос таблама са упозорењем, на постојећој од Буча до средишта града, а поред Лима, све пореметила и нестао би мир и сврха шетања. То је нешто што није уопште потребно Беранама, не нарочито због тога јер оно има праву заобилазницу, прву у Црној Гори, испод Богавског брда и ко нема потребе да свраћа наставља свој пут не ометајући никог.

Затим треба, на том новом сређеном  дијелу Лима поред оног што је напоменуто нешто прије, направити покретну преливну преграду, само за љетњи период, онамо гдје се и одреди, која би подигла ниво воде и направила једну врсту великог купалишта.

И, наравно, неопходно је поставити висећи мост који би Просине-Хареме повезао са градом, и поново им, као некада, приближио гимназију и болницу.

Јасно, они који воле своју варош треба да се побуне против било каквог дирања обале Лима од градског моста према југу, као и уништења зеленог појаса, а поготово што већ постоји шеталиште и цеста, коју у прољећне и љетње вријеме треба у одређеним сатима забранити за саобраћај.

Крајње је вријеме да народ почне размишљати својом главом, и да заштити оно чиме су обилато даровани, а то су природне љепоте, а не да им поједини политичари и њима слични, зарад своје зараде и ласног богаћења, све то уништавају…

Фотографије: Милија Пајковић