Европљани су се уљуљкивали у веровање да је амерички председник Доналд Трамп непредвидив и недоследан, али да се на крају њим може управљати.

Испоставило се да су грдно погрешили. Од говора америчког потпредседника Џеј Ди Венса у којем је оцрнио Европу на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару до нове Националне безбедносне стратегије САД која је објављена 4. децембра, Трампова администрација је дуго имала јасну и доследну визију за Европу: ону која даје приоритет везама САД и Русије и тежи да подели и освоји континент, пише „Форин полиси“.

Крајње је време, наводи се у тексту, да Европа схвати да је, када је у питању сукоб у Украјини и безбедност континента, у најбољем случају сама. У најгорем случају, сада се суочава са два противника: Русијом на истоку и Трамповим Сједињеним Државама на западу.

Сваки пут када би Трамп или чланови његове администрације напали Европу, Европљани би примили ударац са усиљеним осмехом и савили се да би ласкали Белој кући. Толико пута су окренули други образ да се човек пита да ли им је уопште ишта преостало.

Ипак, Европа је изгубила опкладу на бескрајни Дан мрмота. Када је реч о Европи, Украјини и Русији, Трампова администрација је била изузетно кохерентна. Трамп жели да се сукоб у Украјини заврши, углавном зато што га види као препреку нормализацији односа САД и Русије.

Либерални светски поредак је нестао; на његово место долази опстанак најспособнијих. Уместо старомодног такмичења суперсила, Трамп је спреман да тежи империјалном дослуху и са Русијом и са Кином. Остатак света, укључујући Европу, је на колонијалном менију, наводи „Форин полиси“.

Ласкање Трампу називајући га „татицом“, обасипање поклонима и позивање на краљевске вечере неће спасити ни Украјину ни трансатлантске односе. Нити ће френетична европска дипломатија, колективна путовања у Вашингтон или алтернативни мировни планови успети.

„Форин полиси“ верује да Европљани имају полуге да спрече капитулацију Украјине. Недостају им „само“ две особине за успех.

Прва је способност Европе да се фокусира на своју стратешку сврху. Европски лидери и институције имају апстрактно разумевање дугорочне стратегије, али у пракси су често заробљени у краткорочним, партикуларним интересима.

Друга је храброст. Европски лидери би требало да скупе храброст да оду у Вашингтон, учтиво захвале Трампу на његовим мировним напорима и убеде га да је свет препун других сукоба којима је потребна његова пажња.

извор: рт балкан