Аутор: Тихомир Бурзановић

У политичком театру Србије, Црне Горе, Републике Српске и Косова и Метохије, постоји један жанр који никада не силази са репертоара: копродукција домаћих и страних обавештајних служби. То је тихи филм, сниман без публике и без шпице, али са улогама које одређују токове власти, изборних резултата, кризе, стабилност, па и оно много важније – перцепцију народа о сопственој судбини.

 У таквом окружењу политичари често нијесу протагонисти, већ статисти – док службе, неуморне и понекад претјерано инспирисане, пишу сценарије и повлаче конце.

Србија: Борба центара моћи под спољним рефлекторима

Србија је деценијама простор укрштања интереса великих сила – и њихове службе д‌јелују као различити режисери који покушавају добити свој рез филма. Домаће службе балансирају између историјских рефлекса и савремених притисака, настојећи да контролишу политичке токове, али често бивају прегласане утицајем јачих међународних актера. У том таласу, свака унутрашња криза – од протеста до избора – добија спољашњи прељев. Ниједна тензија није посве домаћа, и ниједан компромис није сасвим аутентичан. Србија је, можда више него ико у региону, постала терен геополитичког шаха гд‌је краљеви и ловци сједе у амбасадама, а пијуни на улицама.

Црна Гора: Лабораторија обавјештајних експеримената

Црна Гора је, посебно након 2016. и 2020. године, постала симбол копродукције. Готово да више нема политичке кризе која се објашњава искључиво унутрашњим разлозима. Службе из разних центара – региона и шире – преко својих испостава утичу на партије, медије, невладине организације, па и вјерске структуре, претварајући државу у полигон за тестирање метода хибридне борбе. Домаће службе, ослабљене честим политичким чисткама и злоупотребама, често имају улогу статистичког надзора – прате догађаје, али ријетко их стварно одређују. Ко год да је власт, никад није сам господар својих безбједносних структура.

Република Српска: Висока политика ниског повјерења

У Републици Српској копродукција се одвија на два нивоа – унутрашњег и међународног. Домаће структуре, формалне и неформалне, покушавају да одрже политичку аутономију у амбијенту у којем се готово свака одлука посматра повећалом из Сарајева, Београда, Брисела или Вашингтона.

У том расколу, стране службе не д‌јелују директно, већ преко „политичких партнера“, медија, међународних мисија, па и економских пројеката. Тако се власт у РС налази у сталном дефанзивном положају: непрестано преговара са свима, док сумња у сваког.

Косово и Метохија: Најсложенији мозаик контроле

Косово и Метохија је можда најчистији примјер копродукције. Домаће структуре су ослабљене, институционално фрагментиране и зависне од међународних сигурносних система. Стране службе – западне првенствено – учествују у готово сваком политичком процесу: од избора до именовања безбједносних функционера. Срби на Косову остају између линија два паралелна свијета: једног који контролише политичку реалност, и другог који обећава заштиту. А у тој пукотини, обавештајне игре одређују све: ко остаје, ко одлази, ко смије да прича, а ко мора да ћути.

Зашто је копродукција могућа?

 Зато што државе региона имају: крхке институције,политичке елите склоне трговини, медије подложне манипулацији,друштво које се лако поларизује, историју која се стално користи као алат за притисак. У таквом амбијенту обавештајне службе не морају да раде бриљантно – довољан је мали притисак да би се изазвао велики политички ефекат.

Балкан као стална премијера

На Балкану нема завршних сцена. Сваки политички догађај, свака криза и свака „спонтана промјена“ само је нови чин старе представе. Копродукција домаћих и страних служби није изузетак – она је постала правило. И док год политике буду слабије од интереса, а институције зависне од воље појединаца, режисери из сјене писаће сценарио.

 Народ ће бити публика. А политичари – само глумци који се мијењају, док се представа наставља.