Пише :Дејан Бешовић

Након што су Турци заузели Скадар и Зетску равницу 1479. године, настају нови политички, економски и порески услови који условљавају становништво најприје катунских нахија на чвршће уједињење и јачању међусобних савеза кроз племенске заједнице. Ове заједнице, као мање самоодбрамбене државице штитиле су своја добра и чланове. Унутар племена развијала се патријархална култура и особен начин живота који је у суровим условима непрекидних борби, глади, болести и одмазди успио вјековима да задржи своју самосталност и слободу.

Будући да су Кучи по турском освајању припојени Скадарском Санџакату (подгоричка административна јединица Санџакбега прим .аутора) то прве податке о становништву налазимо  из пописа — дефтера, које су спровеле турске власти 1485, 1497. и 1570. године. Тако знамо да је по првом попису из 1485. године кучку нахију сачињавало осам села са 253 куће. Већ у другом попису из 1497. године, уочавају се неки новостворени катуни (Љешевићи, Петровићи и Павловићи, Лопари, Бањевци и Коћи) а број кућа се повећао за 135. домаћинстава, укупно 388 кућа. Од овог броја кућа, 1570. године, што због губитка у борбама с Турцима, исељавања и помора од куге, остало је свега око 200 кућа.За вријеме владавине Османског царства на овим просторима долази до појаве појединачне или колективне исламизације или католичења становништва, тако се често дешавало да су двије или три генерације исте фамилије бивали различитих вјера. Кучи су са околним малисорским  племенима: Климетима, Хотима, Грудима, Кастратима и Шкреље, које у свом извјештају упућеном Риму 1610. године, наводи барски надбискуп и примас српски Марин Бици, углавном имали добре односе, и често пружали заједнички отпор турским освајачима. Но, да то није имало континуитет говори Фра Карло дела Мирандола из Груде, обраћајући се 16. априла 1643. године префекту, оцу Керубину, саопштавајући да су православни Кучи у крвној завади са римокатоличким Кучима – Хотима, те је он морао да их мири и у томе постигао успјех.Године 1614. био је у Кучима збор главних људи из околних покрајина са пећким патријархом на челу, гдје се договарало о општем устанку против Турске. Одлучено је да се унесе што више оружја у Црну Гору.Године 1675.  је Руфим Други Бољевић утицао на Куче, да се из римокатолицизма врате у православље. И каснији митрополити скендеријско приморски, одржавају везе са Кучима, па је тако митрополит Данило Петровић ( Шћепчевић ) у писму кучком војводи Петру Иликову Дрекаловићу, од 30. августа 1712. запиписао: …Поздравите све кучке витезове, као вазда слободне и своје господаре, који су умјели чувати своју србску слободу.“ …Убрзо по турској окупацији настају и први од тридесетосам великих и безброј мањих оружаних сукоба које су Кучи водили, било као незаобилазни савезници Црне Горе и околних племена или у директној одбрани свог опстанка. Због осорности и храбрости која је снажила и друге дјелове региона који је био под турском влашћу, Турци су у три страшне и велике похаре Куча покушали да их физички истријебе (прва 1455, друга 1774. и трећа 1862. године) што је имало тешке посљедице по кучко становништво али су опстали. Из истих разлога, физичко истребљење Куча и рода Дрекаловића наредио је књаз Данило, а ова похара се десила 28. јуна 1855. године. У исти дан, годину дана касније (1856) војвода Мирко Петровић  је повео војску на другу црногорску похару Куча која је по обиму, жртвама, пљачки, паљевинама и злочину надмашила све похаре које су учинили Турци.Похара Куча јесте историјски назив за Данилове и Миркове  злочине над племеном Куча који су се десили у два наврата, први пут у јуну 1855. и други пут у јулу 1856. године. Похару је наредио Књаз Данило, а спровео његов брат, војвода Мирко Петровић.Код дипломата великих сила књаз Данило је похару објашњавао као нужну реакцију на преговоре неких племенских вођа у Кучима са скадарским пашом о покорношћу. Оваква тврдња се показала као неискрена 1858. године, када је Књаз Данило приликом преговора са Турцима Куче препустио управо скадарском паши.Стварни разлог је највјероватније нетрпељивост власти према самосталним и непокорним племенима као и у похари Бјелопавлића и Пипера. Кучи нису хтјели добровољно да плаћају порез. Навикнути да и по цијену сталне борбе са Турцима буду слободни и не плаћају харач, борили су се за исто и под влашћу Петровића.

                         ( наставиће се)