ПРОШЛЕ недеље у сарајевској Скендерији, на мечу кошаркашких репрезентација БиХ и Србије, није се догодио навијачки испад, ни политички инцидент, ни шовинистички скандал, ни експлозија србофобије него тренутак бошњачке искрености и истине о БиХ. И, зато им хвала.

Надам се да су у амбасадама Њемачке, Француске, Британије и у ОХР-у по дужности пратили кошаркашки дуел БиХ-Србија, а потом и иступе Елмедина Конаковића, те можда и снимњено премотавали и преслушавали. Како би без тога опипавали политички пулс односа у региону, који се боље препознаје на спортским теренима него у дипломатским саопштењима.

Од звиждука на химну Боже правде, увредљивих узвика на рачун играча репрезентације и предсједника Србије, муслиманских ратних застава, до пјевања „Никад те нико неће мрзит’ ко ја, Србијо …“ Ето баш у тој гласно и јасно у хору отпјеваној ријечи „мржња“ лежи суштина односа Бошњака према Србима са обје стране Дрине.

И поштено је што су то сами из свег грла признали, на стадиону пред камерама, да вас свијет види и чује, јер некако се махом тумачи да добри Бошњани Србе воле, а зли Срби њих мрзе, они хоће заједно у јединственој БиХ, а српски сецесионисти у ери глобализације и дигиталног повезивања, неће. Примитивци, срам их било.

Индикативно, до манифестације мржње са трибина није дошло на крају утакмице, коју су домаћини тијесно изгубили. Да се то десило у моментима када се резултат ломи наизмјенице на пола коша разлике и свака страна другачије види да ли је посљедња лична грешка почињена у нападу или у одбрани, кога је посљедњег окрзнула лопта која је завршила у ауту и сл., па навијачки живци попуштају, то би донекле било разумњиво. Али не, све се догодило на самом почетку утакмице, још хладних глава, са донијетим ратним застава, дакле припремљено.

Не мислим да их је неко организовао одозго из Конаковићевог, узгред и заједничког, МИП-а БиХ, него, што је много горе, одоздо, спонтано од навијачких група које представљају национално-вјерско бошњачко-мулиманско јавно мњење.

Елмедин, звани Дино, само је лопту набачену из дубине народне душе прихватио на волеј да се испред Тројке истакне у конкуренцији са СДА у кампањи за изборе 2026-те, који су се примакли на мање од годину дана.

Нема у њега ништа више од факинског сналажења: мало спорта, мало свирке, мало сумњиве приватне дипломе, мало политике и највише сивог бизниса.

Пошто се играло у недјељу, поменуте амбасаде нису радиле, ако уопште и буду реаговале јер се не ради о Србима и Додику, вјероватно ће вербално осудити као „говор мржње“. Али од „говора мржње“ много је опасније ћутање мржње, мржње која се потискује и скрива, а најопаснија је када се још кетмански камуфлира лажном љубављу, жељом за јединственом Босном и идиличним комшијским животом „као некад“.

Ту љепоту хармоније разичитости, којој су се дивили туристи на пропутовању кроз Босну („Иста јела, иста пића, исте пјесме и вицеви о Муји и Хаси“), имали су прилику да уживају моји савременици, земљаци и сарајевски суграђани, а онда су дошли избори ’90. и док су сви гласали за комунисте и реформисте, дотле су у граду и у свих 10 општина побиједили националисти.

И да лицемјерје буде веће, и послије избора су наставили да се о томе узајамно лажу. Штавише, сви се чудили што су резултати тих првих слободних избора личили на национални попис становништва. И умјесто да су се у исходу избора, као у огледалу суочили сами са собом, и братски подијелили и другарски растали, чекали су да почне крвопролиће да би се отријезнили од суживота и заједништва.

И послије свега, ономад поводом јубилеја Дејтона, слушам боснољубна објашњења, како су готово сви гласали за своје само зато што су се бојали да ће они други и трећи гласати за своје, па да не испадну наивни и глупи. Глупо је, међутим, то објашњење.

Управо тај узајамни страх и јесте суштински проблем. Свака заједница почива на капиталу социјалног повјерења међу њеним припадницима. А ако нема тог унутршњег интегративног фактора, онда ту заједницу може да одржава у животу само спољни фактор (окупатор, протекторат, високи представник, ОХР, ПИК, ЦИК, уставни ино-суд и сл.).

А зашто су сви страховали?

Учењаци би рекли да су то етно-центричке предрасуде, нарцизам малих разлика и сличне керефеке које заобилазе историјске чињенице и сурову реалност.

Хрвати су од Блајбурга, Зиданог моста, Крижног пута, гдје су пријеким судом побијени усташки злочинци и кажњени нацистички колаборанти, створили мит великог страдања, Муслимани/Бошњаци тврде да су претрпјели 11 геноцида, а у сребреничком најгеноциду број жртава непрестано расте.

Срби, као један од најстрадалнијих народа у Европи, поднијели су бар десетак пута више жртава него оба комшилука заједно, и даље расправљају да ли их је само у Јасеновцу побијено милион, 700 или 70 хиљада.

У крајњој линији, за актуелне нису важне само чињенице него и перцепције о томе да су виновници увијек биле комшије, а онда неком паде на памет да они могу да се окрену будућности и срећно живе у унитарној држави, иако, ево, не могу ни изнутра подијељени на ентитете и кантоне.

Док ти мудрослове о узајамном страху који је одлучио побједнике на изборима ’90, јавио ми се докторанд Бошњак, који је отишао и корак даље. „Да су се комунисти и реформисти удружили побиједила би та коалиција вишенационалних странака“.

Објашањавам му да није тачно јер су и у збиру освојили једва 20 одсто гласова, а што је још важније, као што ни СДА, СДС и ХДЗ, нису могли да се сложе око будућности БиХ, исто неслагање постојало је и између комуниста и реформиста.

Први, као и СДА, били су за независну Босну, а други, као и СДС, за останак БиХ у Југославији, што је произлазило из имена СДП БиХ и СРСЈ за БиХ.

У већински муслиманском Сарајеву и тада уочи рата акроним СРС читан је као „странка резервних Срба“, али не и да је СДП резервни састав СДА, иако се касније показало да су њени лидери Дураковић, Лагумџија и Комшић били управо то. И, ево, и дан-данас када су у власти у односу према Српској и Србима, не разликују се од СДА.

Бошњачка параноидна опсједност Додиком и Српском као ноћном мором, види се и из авиона, али мрзовољан однос муслиманског Сарајева према Србији и њеном предсједнику увијек изнова изненађује јер никад нема конкретног повода нити разумног разлога. Напротив, то се обично дешава као реакција на гест добре воље из Београда.

Вучић је каменован у Поточарима након што се поклонио жртвама масовног злочина у Сребреници, а полицији познати виновници никад нису процесуирани. Када је Горажданима понестало брашна и, на молбу начелника општине, а Вучић им на поклон послао потребну количину, бошњачки општинар нападан је из Сарајева.

Када је током пандемије предсједник Србије слетио на Бутмир са пакетима медицинске заштите, дочекали су га као да је донио пакете вируса. А када су Бошњаци прихватили понуду и похрлили у Београд да преко реда приме вакцину, екс реис Мустафа Церић је на њих „бацио фетву“ као на велеиздајнике Босне и ислама. Овога пута им Вучић ништа није понудио, па ни да им кошаркаши Србије предају меч, али, ето, ипак, опет. Зашто?

Бошњачком Босном владају већ двије генерације Изетбеговића са припадајућим фамилијарним кланом зетова, снаха, даиђа и дајиђића, амиђа и амиђића, тетића, нана и нена. Алија и Бакир преносе прадедину трауму прогона потурица из устаничке Србије преко Дрине у БиХ, и то из њих повремено проговори.

„Босна ће бити мирна тек када Србија буде довољно слаба“ (сениор), „У Босну је свако зло увијек долазило из Београда!“ (јуниор).

Срби из БиХ учествовали су у оба устанка у Србији, укључив и слијепог српског рапсода Филипа Вишњића, који је уз гусле ширио легенду о националним јунацима по српским земљама, али код куће побједу нису могли да остваре јер их је претекла аустроугарска анексија, која је потурицама сачувала беговске привилегије, а Србима кметске обавезе. И, они и данас мисле „лахко бисмо ми са нашим домаћим Србима да није „хајдука и вука из Србије“. Тамо им је матица, од тамо су Начертаније и Меморандум, у Београду су убијени Спахо и Џема.

Вучић им данајске дарове доноси, Додик је харамбаша, а Мандић из Црне Горе заокружује обруч око бошњачке Босне.

Њихова мржња се расплинула на све српске земље.
У Скендерији је плебисцитарно изразио плебс, а министар Елмедин подржао у име власти. Елем, и легитимна и легална. Машала!