Организовање четничког покрета у Црној Гори

Послије сламања тринаестојулског устанка организована је антикомунистичка милиција са циљем да чува мостове и друге објекте на подручју. Милиција је формирана према наређењу италијанске главне команде. Примали су плату од Италијана и чували мостове и неке објекте.

Крајем 1941. године на територији Црне Горе појавили су се четници. Њиховој појави претходило је успостављање контакта са генералштабним пуковником бивше југословенске војске Дражом Михаиловићем на Равној Гори. То су урадили, у септембру (по неким изворима у октобру) 1941 године, капетан Рудолф Перхинек и поручник Мирко Куклић из Берана. По доласку на Равну Гору, капетан Перхинек је пуковнику Михаиловићу изложио стање у Црној Гори и дао сугестије шта треба тамо радити. Пуковник Михаиловић је наредио капетану Перхинеку да напише инструкције за Црну Гору и да му је поднесе на преглед. Осмог новембра пуковник Михаиловић је позвао капетана Перхинека да му поднесе израђен елаборат за Црну Гору. Сутрадан 9. новембра, пуковник Михаиловић је прихватио и потписао израђени елаборат, овластио капетана Перхинека као свог делегата и упутио га за Црну Гору. Послије много мука у пробијању ка Црној Гори капетан Перхинек и поручник Куклић стигли су 18. децембра 1941. у село Драгојловићи, одакле су одмах продужили преко планине Голије у село Осаоницу, гдје су заноћили. Дража је 10. октобра 1941. године именовао мајора Ђорђија Лашића за врховног команданта четничких снага у Црној Гори, а капетан Павла Ђуришића за команданта четничких одреда у северној Црној Гори и Санџаку. После тога почело је формирање четничких јединица.

У међувремену, крајем новембра 1941. капетан Павле Ђуришић je донио одлуку и кренуо са 40 четника за Србију пуковнику Михаиловићу. Са њим су отишли Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Блажо Ђукановић, Благота Пајовић, Никола Ђуровић, Радосав Нововић, Љубо Минић, Радосав Јoксимовић, Филип Цемовић и Андрија Весковић. Павлова група се успут повећала на 120 четника. Покрет је Павле извршио из села Заостро, правцем: село Затон – село Расово – Бољанска ријека – Влах – Костеница – Врх (Турово) Ђаловићи – Гиљева – Буђево – Штаваљ Одвраћеница на планини Голији. Двадесетог децембра 1941. на планину Голију је стигао капетан павле Ђуришић са око 100 четника. капетан Перхинек га је куририма задржао у туристичким кућама у Одвраћеници, а њега довео у село Осаоницу, гдје му је предао овлашћење којим је одређен за команданта Лимско-Санџачких четничких одреда Југословенске војске у отаџбини под стр. пов. бр. 371, као и детаљну инструкцију о организацији и раду. Уз то, предао му је овлашћење за вршење мобилизације под стр. пов. бр. 372 и овлашћење о вршењу реквизиције са обавезом на давање признанице под стр. пов. бр. 373. Од тога момента почиње званична улога капетана Павла Ђуришића у Михаиловићевом покрету.

Основна ћелија четничке гериле, била је тројка, која је била оспособљена за извиђање, саботаже, атентате, препаде на непријатељске патроле и страже. Петнаест до тридесет четничких тројки сачињавале су чету, три чете батаљон, три батаљона бригаду, која би добивала назив по срезу у коме је формирана. крајем јесени формирани су корпуси. Три до пет бригада чиниле су корпус, просјечне снаге двије до три хиљаде наоружаних људи. Одмах по формирању одреда Павла Ђуришића у Заостру, формира се четнички одред у Доњим Лугама. Формирају га Јован Осмајлић, Драгиша Аковић и Радисав Аковић, стари црногорски официр. Након ових формира се чета у селу Загорје.

Павле Ћуришић, са својим снагама, потукао је до ногу комунистичке снаге на Лубницама 24. јануара 1942. У времену од 27. јануара до 5. фебрауара разбио је комунистичке снаге на Оштрељу, Равној Ријеци и Шаховићима и протјерао их ка Коврену. Територија Доњих Васојевића била је потпуно очишћена од комуниста. Одмах се приступа последњим припремама и организацији покрета за помоћ националним снагама у Барама Краљским.

Прикупљене снаге из Доњих Васојевића и Шекуларски одред из Горњих Васојевића отпочеле су покрет 19. фебруара. Тога дана извршен је покрет до села Краља, гдје су снаге преноћиле. Двадесетог фебрауара продужен је покрет до Бара Краљских. Сјутрадан војвода Павле Ђуришић, са командатом снага у Барама, мајором Андријом Весковићем, и осталим официрима, обилази положај око Бара, да би касније донио одлуку и издао заповијести за напад на непријатеља. Према издатој заповијести, напад је имао да отпочне 22. фебруара рано у зору и то у три нападна правца – три нападне колоне. Десна колона, под командом мајора Милорада Јоксимовића правцем: Сува Гора – Врањештица Пивљен – Смрчје – Шљивовица – Колашин. Средња колона, под командом мајора Андрије Весковића правцем: Букова Пољана – Планиница Маташево – Колашин. Са средњом колоном налазио се и командант цјелокупних снага војвода Павле Ђуришић. Лијева колона, под командом Видака Зечевића правцем: Лијева обала ријеке Дрцке – засеок Сунга – Маташево и доцније по заузећу Маташева, правац Колашин. У току ноћи 21/22. фебруара јединице свих колона прикупиле су се на полазне положаје за напад који је почео у саму зору.

Десна колона, на положајима Пивљена, непријатељ је имао мање истурене снаге и чим је напад отпочео, те непријатељске снаге се повлаче ка главним снагама на утврђени положај на Брајића Бријегу. Послије краћег заустављања на Пивљену, кад се разданило и ситуација код непријатеља постала јаснија, десна колона продужава напад на утврђени положај на Брајића Бријегу. Један дио наших снага успијева да се попне на планину Кључ и тако дође у положај да туче непријатеља на његово лијево крило и бок. Напад са осталим снагама на фронту био је врло јак. Појава наших снага на лијевом крилу и боку, жестоки напад са фронта, непријатеља је довео у врло тешку ситуацију. Послије вишечасовног огорченог отпора, непријатељ је принуђен на повлачење ка положајима на Смрчју. Снаге десне колоне продужавају напад без предаха. Послије слабијег отпора на положајима Смрчја, непријатељ се повлачи на положаје Шљивовице. Сумрак се приближавао и снаге десне колоне се заустављају на заузетим положајима Смрчја, да би сјутрадан рано у зору продужиле напад на Шљивовицу и Колашин. Сјутрадан напад на Шљивовицу је извршен. Комунисти су дали слабији отпор, јер су се тог дана снаге средње и лијеве колоне већ појављивале на положај на десној обали Таре изнад Колашина и на падине Шљивовице и тиме заградиле одступницу ка Колашину. Положаји Шљивовице су изнад самог Колашина. И ако страховито изнурени у борби, на лицу, сваког борца се одражавала радост видећи како бједни, поражени комунисти бјеже преко моста на Тари у правцу Липова и Мораче.

Средња колона је нападала у правцу утврђеног положаја Планинице. У самом почетку напада, на источном положају на Буковој Пољани, налазиле су се слабије непријатељске снаге. Оне су биле одмах разбијене и под ватром су се повукле ка врло јаком утврђеном положају на Планиници. Овдје се мора нагласити да је овај положај још раније био модерно утврђен од стране Италијана. На правцу средње колоне налазиле су се најјаче непријатељске снаге, а модерно утврђени положаји омогућавали су им лакшу и отпорнију одбрану. Положај Планинице био је најтежи и најважнији, који је требало освојити у овој нашој дводневној борби. Борба се водила цијелог дана. Наше снаге су покушавале више пута да освоје утврђења на Планиници, али без успјеха. Војвода Павле Ћуришић одлучује да он лично покуша, још једном, да заузме утврђење. Са својом чувеном штабском четом и једном групом доборовољаца, са ручним бомбама, упадају у непријатељске ровове и истјерују га из његовог најважнијег упоришта. Непријатељска кичма је била сломљена и сјутрадан наше снаге ући ће у побједнички жалосни и у црно завијени Колашин. Задатак лијеве колоне био је да заузме положај изнад Маташева и потпомогне напад средње колоне. На правцу лијеве колоне налазиле су се мање комунистичке снаге које су се одмах, послије првог нашег напада, повукле ка положајима изнад Маташева. Падом Планинице, под ударцима лијеве колоне, лијева колона заузима Маташево.

Заузећем Планинице и Маташева, снаге средње и лијеве колоне продужавају 23. фебруара напад на положаје на десној обали ријеке Таре у правцу Колашина. 23. фебруара око 11 сати прије подне, снаге десне колоне заузеле су Шљивовицу, изнад самог Колашина, а снаге средње и лијеве колоне падине Шљивовице које су се спуштале до саме ријеке Таре. Заузећем Шљивовице и појавом других наших снага на падине Шљивовице, непријатељ у паничном бјекству напушта град Колашин и положаје Башањег Брда и Барутане и бјежи главом без обзира: један дио снага у правцу Мораче, а други у правцу Липова и Сињајевине. Кад су последњи дјелови комунистичких снага прелазили преко моста на Тари, зачули су се звуци звона са колашинске цркве, коју су комунисти безбожнички оскрнавили масакрирањем најбољих људи овог расног српског краја до самих њених прагова. Звуци звона су се чули далеко, и чинило се као да јецају и разносе на све стране радост, бол и невиђену тугу народну. Најављивали су радост сиротињи и тужним грађанима чувеног и поносног Колашина, да је куцнуо час слободе, послије вишемјесечног ропства какво никада у својој историји није запамтио. Турске хорде према комунистичкој олоши и злочинима нијесу били ни блиједа слика.

Лугови поред ријеке Таре са „Пасјим гробљем“, био је живи свједок комунистичких звјерстава над најбољим синовима овог краја. Невини људи, часни патриоти, беспрекорни карактери, узорни и њежни родитељи, свих професија и занимања, од судија Касационог суда, највишег суда у земљи, па до одличних народних првака и домаћина, пошто су претходно уморени настрашнијом смрћу, затрпани су у врбацима поред саме ријеке Таре. Сви у положају у каквом су се нашли при издисају и на мјесту на коме су пали. Звјерска комунистичка владавина у Колашину у неколико мјесеци, између 1941. и 1942. и крволоштво извршено на невиним народним првацима овог краја, биће описани. Призор и слику одушевљеног народа, при уласку наших снага у Колашин, врло је тешко описати ријечима. Мајке су износиле своју дјецу да љубе наше борце и уз звуке црквених звона молиле се Богу да продужимо са побједом над непријатељем и да их више никад не оставимо на милост и немилост комунистичких зверова. Касније, кад је окопнио снијег, жртве „Пасјег гробља“ су пронађене и свечано сахрањене. „Пасје гробље“ је освећено и посвећено. Мученичка тијела су наизмјенично уношена у колашински храм и над њима, са потоком суза народа и уцвијељених породица, очитане заупокојене молитве.

Као што су и у пршлости у српском народу све његове пјесме потекле од непознатих пјесника, тако је у томе добу поникла пјесма која се касније чула од чобаница код оваца и бораца кад полазе у борбу. Кроз вилу проговара народна душа овим стиховима: „Гледала сам врх Заостра, гдје војвода Павле поста И гледала мајко мила, кад четничка пође сила, Преко брда и планина, до крвава Колашина. „Пасје гробље“ луг проклети, дође Павле да освети. Војводина бјеше воља, спустише се до Липова, Пролетјеше као птице преко села Штитарице, По косама од Боровца, спустише се до Мојковца, Бјежи Тито и Пијада, Павлова их тјера гарда. Партизани црни врани, дођоше вам црни дани”. Побједа наших снага на Матешеву, под командом ђенерал-штабног мајора Ђорђа Лашића, ондашњег команданта снага Црне Горе; побједе наших снага под командом војводе Павла Ђуришића на Лубницама, Оштрељу, Равној Ријеци и ослобађање Колашина, претходило је коначној побједи и протјеривању комунистичких снага са територије Црне Горе, Санџака, Источне Босне и Херцеговине у првој половини 1942 године.

извор: др Горан Комар