Администрација америчког предсједника Доналда Трампа објавила је нову стратегију националне сигурности која садржи најкритичније поруке према Европи до сада — посебно у погледу будућности НАТО-а, миграција и “цивилизацијских промјена”.
Иако документ не спомиње Босну и Херцеговину, његове формулације отварају важна питања о томе шта у пракси значи за државу која је НАТО-у предала Годишњи национални програм (АНП) и која формално има активирану МАП фазу.
Шта Трампова администрација поручује Европи?
Трампова стратегија миграције и “цивилизацијске ерозије” ставља Европу у сасвим другачији оквир него досадашње америчке администрације. Тиме НАТО престаје бити примарно војно-сигурносни пројект, а добија нову политичку димензију — што би могло додатно продубити подјеле унутар БиХ.
У поглављу о Европи, документ упозорава да ће “чланице НАТО-а у наредним деценијама постати претежно неевропске”, што се повезује с миграцијом и демографским промјенама. Стратегија даље поставља питање:
“Хоће ли они своје мјесто у свијету или свој савез са Сједињеним Државама перципирати на исти начин као они који су потписали повељу НАТО-а?”.
У истом тексту Трампова администрација најављује и застој у даљем проширењу НАТО-а, чиме се посредно гасе наде држава попут Украјине — али се отвара и питање шта то значи за БиХ, која се већ налази у процесу приступања.
Гдје је БиХ данас на НАТО путу?
Босна и Херцеговина је 2010. године званично добила МАП (Мемберсхип Ацтион План), највишу припремну фазу за чланство у НАТО-у.
БиХ је формално активирала МАП још 2018. године и усвојила више годишњих планова реформи, иако је напредак константно спутаван унутрашњим политичким подјелама, прије свега отпором власти из Републике Српске. Упркос томе, процес је опстајао захваљујући досљедној и снажној подршци Сједињених Држава, које су биле кључни међународни актер у потицању реформе одбране, усвајања АНП-а и одржавања стабилног курса према Алијанси.
Деценију касније, 2019., НАТО је одобрио прве Годишње националне програме (АНП), чиме је МАП оперативно активиран. Ипак, због унутрашњих неслагања, АНП никада није досљедно проведен.
Трампова стратегија први пут доводи у питање ту врсту подршке, јер јасно поручује да НАТО треба престати ширити своје чланство те отвара дилему какав ће бити однос Вашингтона према будућим кандидатима.
Шта слиједи за БиХ?
Иако документ не мијења формални статус БиХ у НАТО процедури, он мијења геополитички контекст у којем се та процедура дешава.
Губитак америчког заговарања посебно је осјетљив за Босну и Херцеговину јер значи слабљење политичког ослонца на којем је годинама почивала сигурносна архитектура наше земље. Услови за напредак у НАТО-у увијек су били тешки и захтијевали унутрашњи консензус, али без америчког посредовања и притиска на домаће актере, пут према чланству постаје знатно неизвјеснији.
У таквом окружењу све је извјесније да би могле ојачати политичке структуре које се противе НАТО-у, а које ће нову стратегију Вашингтона дочекати као потврду властитих ставова.
Овакав заокрет истовремено отвара просторза снажније дјеловање Русије, која годинама активно ради на спречавању ширења НАТО-а на Балкану. Република Српска већ дуже вријеме инсистира на “војној неутралности”, што је у складу с руским интересима, а сада добија и додатни аргумент — да ни САД више не сматрају проширење Алијансе приоритетом. Тиме се слаби једини међународни фактор који је имао капацитет да балансира руски утицај и чува стратешку оријентацију БиХ ка Западу.
Укупна посљедица је да МАП, иако остаје на снази, фактички прелази у стање замрзнуте динамике. Процес се може технички наставити, али без америчког политичког водства тешко је очекивати стварни напредак ка чланству. БиХ би се тако могла наћи у сигурносном вакууму — између НАТО-а којем тежи и утјецаја Русије која то настоји спријечити — што је посебно ризично за земљу са сложеним политичким системом и ограниченим одбрамбеним капацитетима.
Чак и ако Европска унија покуша преузети дио улоге САД-а, остаје чињеница да ЕУ нема војну инфраструктуру која би могла замијенити гаранције НАТО-а. Тиме перспектива чланства постаје више симболична него реална, док ће свака даља фаза реформи зависити од политичке воље домаћих институција, која је већ годинама недовољна да превазиђе унутрашње блокаде.
Нова америчка стратегија зато за Босну и Херцеговину отвара најнеизвјесније поглавље њеног НАТО пута од 2006. године. Земља која је до сада рачунала на америчко водство сада се суочава с геополитичким околностима у којима тај ослонац слаби, што може успорити или потпуно зауставити њен напредак ка Алијанси.
За државу која своју дугорочну сигурност и стабилност види у западним интеграцијама, ово представља озбиљан изазов и прекретницу која ће се неминовно одразити на њен стратешки положај у годинама које долазе.
У наставку доносимо све детаље Трумпове стратегије подијељених према континентима, а која је у складу с његовом политиком “Прво Америка”:
Европа
Стратегија садржи најоштрије примједбе управо за Европу и понавља тврдње крајње деснице да Стари континент трпи “цивилизацијску ерозију” због миграција.
“Вјероватније је да ће, најкасније унутар неколико деценија, чланице НАТО-а постати претежно неевропске”, наводи се у документу од 33 странице.
“Легитимно је питати се хоће ли они своје мјесто у свијету или свој савез са Сједињеним Америчким Државама перципирати на исти начин као они који су потписали повељу организације (НАТО-а)“, додаје се.
Документ такође позива на “потицање отпора” унутар Европе, при чему користи неуобичајене формулације када говори о главним америчким савезницима.
Америчка администрација критикује “цензуру слободе говора и угњетавање политичке опозиције” у Европи, алудирајући на покушаје да се обузда јачање крајње деснице у појединим државама.
Текст додатно обећава да неће бити даљег ширења НАТО-а, чиме поново слаби наде Украјине, која се суочава с руском инвазијом, да ће постати чланица.
Латинска Америка
Документ представља својеврсно оживљавање Монроеове доктрине из 1823. године, која је Латинску Америку ставила искључиво у интересну сферу САД-а, наводи Франце Прессе.
У оквиру онога што стратегија назива “Трамповим короларом” доктрине, циљ је „обновити надмоћ САД-а“ у Латинској Америци.
Текст истиче да Сједињене Америчке Државе морају осигурати приступ ресурсима и стратешким локацијама у региону те обезбиједити да су владе “довољно стабилне и добро вођене како би се спријечиле и обесхрабриле масовне миграције у САД”.
Стратегија наглашава да ће САД “онемогућити било којем нехемисферском супарнику да распореди пријетеће снаге или друге капацитете или да посједује или управља стратешком опремом” — што се односи на Кину.
Азија
Након деценија америчког фокусирања на успон Кине, стратегија азијску силу описује као супарника, али се примарно усмјерава на економију.
“Поново ћемо уравнотежити економски однос између Сједињених Држава и Кине, учинити реципроцитет и правичност приоритетима како би се обновила економска независност Америке”, наводи се.
Када је ријеч о Тајвану, који Кина својата, документ задржава постојећу политику очувања статуса qуо.
Истовремено, од Јапана и Јужне Кореје тражи се да више допринесу одбрани демократског отока.
Стратегија такође изражава ентузијазам за јачање односа с Индијом, којој су се додворавали многи амерички предсједници, иако су се односи током Трамповог мандата погоршали.
САД би, наводи се, требале потакнути Индију — хисторијски несврстану земљу с нарушеним односима с Кином — “да допринесе сигурности индо-пацифичког региона”.
Блиски исток и Африка
Блиски исток је деценијама био доминантан у америчкој вањској политици, али документ, попут стратегија претходних администрација, заговара смањивање фокуса на овај регион.
Истиче се да, захваљујући јачању енергетске независности, САД више неће толико овисити о нафти из арапских земаља Перзијског заљева те се наглашава слабљење Ирана након америчких и израелских напада.
Стратегија је релативно неодређена када је ријеч о Израелу, који је дуго био међу кључним приоритетима САД-а, те само наводи да земља треба бити “сигурна”.
Што се тиче Африке, стратегија позива на помјерање фокуса са слања помоћи ка осигуравању кључних ресурса.
