Пише: Милисав Марковић
Уласком црвене армије у источну Србију и њеним надирањем ка западним границама наше Отаџбине, Динарска Четничка Дивизија се нашла у забрињавајућој ситуацији и бива приморана да води свакодневне борбе на свим фронтовима.
За Дивизију наступају тешки и неизвесни дани испуњени борбама и напорима да се пронађе излаз. Комунисти све јаче стежу обруч, доводећи свеже трупе опремљене тешким наоружањем које добијају од бивших Четничких савезника енглеза. У јеку најжешћих борби, командант Динарске Четничке Дивизије Bојвода Момчило Ђујић, сазвао је све своје команданте корпуса, бригада и батаљона на састанак у своје родно село Топоље код Книна. На овом историјском састанку донета је заједничка одлука да се изврши пробој кроз непријатељске снаге и да се крене у повлачење према југозападу. Одлучујући окршај и пробој кроз комунистички обруч одиграо се у селу Пађене. Ноћу између 2. и 3. децембра 1944. године Четничке снаге крећу у одлучан и незадржив јуриш. У надчовечанској борби прса у прса која је трајала више од седам сати и однела велике жртве на обе стране,
Динарска Четничка Дивизија пробија комунистички обруч, отварајући себи пут за одступницу. У овом надчовечанском пробоју, Дивизија побеђује далеко надмоћније партизанске снаге потпомогнуте усташама под командом Брозових генерала Бошка Шиљеговића и Петра Драпшина. Из те славне плејаде синова Тромеђе и других српских крајева, многи су остали као мртва стража за нова покољења, тамо где су се голоруки дигли на устанак 1941. године. Они су волели свој српски народ више од самих себе и својих живота. После пробоја кроз комунистички обруч, Динарска Четничка Дивизија је наставила марш правцем: Отрић–Срб–Мала Капела–Гацка долина, ка северном приморју, јер се веровало да ,,савезници“ неће препустити земљу апсолутној власти комуниста. У тим крајевима усташе су извршиле незапамћене злочине над српским народом, немајући милости ни према старима, ни према младима. У колони у којој су били борци помешани са рањеницима, старцима и мајкама са децом, преовладавала је исцрпљеност од зиме, глади и напорног пута. Ова голгота преко северног приморја, на путу за Словенију је захтевала савлађивање многих тешкоћа. Најтежа препрека је био прелаз преко хладне и набујале реке Коране.
Морали су се направити имрповизовани мостови од коњских кола и комора за прелаз цивилног становништва. Набујала река је однела свој данак односећи борце и њихове коње. Оне који су безбедно прешли, на другој страни је чекала непријатељска заседа. После пада источних крајева, комунисти се са јаким формацијама устремљују на Словенију, са циљем да униште Динарску Четничку Дивизију и остале српске националне снаге које су се налазиле у тим крајевима. У Випавској Долини, извршена је концентрација свих националних снага са намером да се преко реке Соче пређе у Италију. За прелазак у Италију било је потребно зауставити Брозове комунисте и разбити остатке Мусолинијевих фашиста који су се налазили у Горици. Четници су успели да одбране мост на реци Сочи и тако омогуће борцима и цивилном становништву да пређу у Италију. После прелаза, мост је уништен да би се спречило надирање комуниста. Овим чином Динарска Четничка Дивизија се нашла у туђини из које се ни до дана данашњег није вратила у Отаџбину, али је ушла у историју као једина непобеђена Четничка формација у Другом Светском рату.
Нека је слава и хвала свим палим борцима непобедиве Динарске Четничке Дивизије на челу са војводом Момчилом Ђујићем.
