Пише: Момо Јоскимовић

У  стара времена, кад се  јутро  буди спорије, а ноћи буду мирније ,   Вранешком  долином текли су потици и рјечице  које нијесу знале за одмор.  На тим  водама као стражарке стајале су воденице .

Вранешка воденица није само  камен и дрво, није само точак који се окреће уз шум воде. Она је срце долине, чудо приороде и човјековог труда што речица покреће.

То су биле мале грађевине од камена , најчешће од дрвета, па кад вјетар дуне, зањише кров који не пада а кад вода надође, оне загуше  , али не попусте.

Код ње су долазили старији људи-они што се сјећају времена  кад је жито било  злато, кад је комад хлеба био спас. Воденеце су најбоље знале  ко је какав домаћин, човјек, и његове карактерне црте. Знале су свако домаћинство и домаћина у крају. Када им камен залауфа у брашно, и кад би се  прашина дигла као свјетлост, чинио се да мљевење није само рад, него и молитва. И мале воденице на потоцима,  биле су мале али инатне исто као дијете,   и ако је слабашна вода , танка ко  сребрне власи,  али никад није изостала.Најбоље су оне знале муку сиротињску, бројиле џакове, пратиле гужве,  и најдуже уздахе.  Свака је воденица пјевала на свој начин.  Кад би  витло ударило у брзу воду, чуо би се звук  као игранка- као да се сама вода радује. Оне као да су се такмичиле  која ће дати најукусније брашно.

Код ње су долазили и стари млади, било је флерта и скривене љубави, а млади  би се гледали преко џакова, дјеца трчала босонога, тамо је народ био најгласнји као да је вода у њима распламсава живот. Неке су биле и толико старе и нагнуте као   жена која је преживјела многе године.  У њима се некад и најдуже ћутало, кад је човјек знао сјести сам, скинути капу  ставити је на кољено.  У њима су се причале веселе, али и најтужније приче-о љубави, болести, о сиромаштву, одласку , ратовима. Оне су знале бити  као исповједаоннице ,а кад би се зачуо туп  ударац камена , као да се чује срце народа. Звук сваке воденице вранешке  је био  као шаптање жене што зна своје тајне.. Вјеровао је народ у воденице, јер су оне имале своје биће, своју душу.  И кад би неко дошао  без ичега, воденица  би зазујала  тихо,  као да га тјеши.   Камен би зањихао споро али би самлио, за једну тепсију хлеба, за спас.

Вода која покреће точак није само физичка сила. Она је учитељ живота. Она прича, она  слуша, она памти.  Сваки воденичар је мудрац на свој наин-знао је када се мора  камен  мијењати, када брашно добија свој прави мирис.  Воденица није само мљела жито-она  је мљела људске судбине. Ту се сретало, договарало, фретовало,  ту су се неки и тако завољели . Ту је   поток пјевао, дрво шкрипао , а кмаен говорио.

У воденици је и Карађорђе договорио дизање устанка. Воденица је било диљем Црне Горе, на Млинском потоку на Дурмитору било их је дванаст, па  сиастем воденица Смаил аге  на Буковици у Шавнику и тако свукуда, Бијелом Птоку, малом вранешком засеоку  пет воденица.

Народски,  у поезији,  воденица  је симбол  живота, која никад не стаје.  Точак се вртио као што  се врти година,као што се смјењују дани, као што,човјек иде кроз живот, мало горе мало доље.

Она   је камен на камену,  вода у жлебу,звук точка  нагони гужву и причу човека и природе.  Док се точак окреће, пролазе године, долазе нове генерације, али воденица траје. Она је страи пријатељ и учитељ успомена, а и мјесто гдје се људи сјећају својих коријена својих предака.   Она млати не само жито, него и судбине,  носи и трпи сјећање, радост и тугу и љубав.  У народним причама говорило се да  воденица  зна  ко је поштен, а ко није; да слуша и учи, да штити и опомиње.

Око воденице и у воденици је текао живот . Ту су се  млади погледивали, састанке заказивали кријући се, ту се  водила љубав ,  договарале пословне приче, ту су се размјењивали савјети.

Воденица је окупљала крај, као стари пријатељ  који чува тајне  и памти  све што се дешавало. Она је мост између прошлости  и будућности, гдје савки звук воде , сваки шкрип точка  говори о животу који никад не стаје.

Симболика воденице је дубока: она је живот који се врти као точак , пролазност времена , мудрост предака и непоколебљив труд  човјека.  Она је  поетски приказ људске  судбине—мало  горе , мало доле, али увијек напријед, увијек у ритму природе.

Док су се вреће жита скидале са самара, коњ је био завезан за колац  испред воденице. У зиму,коњ   би од хладноће затресао главом, испустио пару из њушке  и стрпљиво чекао. Зими, ноге би му утонииле  у смрзнуту земљу, а слана  покрила траву коа стакло . Све је некако мириосало на мокро дрво, на студену воду, на зној, мокру кошуљу, и шушањ брашна.

Унутар, воденица је била мала кућица. Један кревет у ћошку,  а греда по којој млинар  хода  дрхти сва . По поду брашно као снијег. Ту се сједне на једнун стару  излизану клупу, чека се ред, ту се прича.

Воденице су видјеле  оно што није смјело да се види. Знале су о љубавима  које се крију од свијета.

Млада дјевојка  што је донијела  ручак оцу, знала је да се загледа у момка што чека ред- тај поглед је  трајао дуже  него што треба. Ако довоје дођу истог дана, а предходно нико не зна да ће доћи- воденица то памти, а нико други.

У влажном мраку  њених зидова дешавало се лијепе ствари,  стид, осмијех, бојажљиви поздрав,  а понекад  поздрави који се не смију  чути  нијгдје друго.

Кажу да се највише љубави родило у тами воденице- тамо гдје се чује  само камен и срце.

Пред воденицом  су младићи знали да одмјеравају квалитет коња, чије  је џак већи а брашно бјеље. Погледи се памте, рађале су се и младалачке ватре, пољубац, чашица разговора и ракије.

Ујам је био светиња, мијењала се година али ујам никада.  Жито се мјерило кантарима, окашом или килашом. Млинару који не краде долазили су сви. Конкуренција велика па су млинари се трудили да буду поштерни.

Цијела кућа је живјела од ујма а част од имена.

У воденици се понекад знало и све.Понекад се спавало на врећама жита или брашна.

Ту се чују прве вијести-ко се родио, ко се разболио,  ко је погину у туђини, ко је испрошен, ко са ким флертује.

Млинар је био сталнои мокар, стално  у прашини, стално подизао камен,чистио га,  то је терет, као да  помјераш кућу, сава ти је кошуља  натопљена знојем .

Зими  , вјетар носи с воденице лед, ноге млинарске су често у блату, па стегну као окови,  . Али поред свега  -жоивјело се.

Данас су воденице  напуштене, остали су  само  темељи и шум  воде и даље  шапуће.  Али у причама , у сјећањима и у ријечима народа,  воденица је жива. И као што  се  точак  окреће   уз  шум воде ,  тако се  приче  настављају кроз  генерације.  Свако ко је  види, осјети мирис свежег брашна, чује шум воде,  коао да окрећа  сам живот ,као да  дотиче  душу села.

Воденица  је   више од грађевине.  Она је симбол живота, мудрости,, заједништва и рада.  Она је прича која  се  не  завршава,  музика која  се  чује у  шапату воде, у шкрипу  трочка,  у смијеху дјеце и у тихом уздисају  старијих. Докле год се неко  сјећа  Вранешке  воденице, она је жива—и са  њом  живи Вранеш, народ и прича  о човјеку и природи.

Воденица  није смо  зграда на потоку ,она је душа краја, симбл вранешке љепоте и мудрости . Сваки  поток  који окреће точак носи са собом причу-о људима и  радости,  о љубави и  заједништву.

Док се год неко сјећа  варнешке воденице, она  је жива. И као што  се  точак окреће, тако и  приче  настављају да  живе  у  људима ,  у ријекама и у  шапату  шума које  је окружују.

Днас   у мнгим мјестима стоји само  темељ и-  трулеж, камен и з тишина.  Али у причи   у сјећању народа живи. , воденица стоји права, док се о њој говори  „ Још сам жива, док ме памтите“.

И док се неко сјећа власиника  воденице и његове фамиије, она је жива. Као што се точак окреће,  тако и приче  о воденици се настављју и  трају да живе у људима ,  у причама, породиоцама , у  шапату  и шуму који он пјева.

Кажу стари вранешани да ништа у животу није стрпљиво као вода, нити  ишта тако праведно  као камен. А баш ту, гдје се та двојица-вода и камен, утишају и проговоре једним гласом, тамо су никле воденице.  Некад их је било у Вранешу доста, доста се и сијало,жњело и врло, доста и народа било, требало је јести и живљети.

Причале су своју причу воденице у Блишкови, Садикама, Грабу, Кичави, Махали,у Бијелом Потоку пет, па све до Лијеске, као бисери нанизани дуж вранешких  потока и и рујека.

Воденица је била више од зграде. Била је срце  вранешких села , мала древна светилишта гдје се вода  претварала у храну, у чекање у разговоре.  И свака је имала своју душу: једна је знала да куца равно као отац  кад мјери корак, друга је  шуморила меко  као мајка кад  пјева за дијете, трећа је ударала тврдоглаво, као момак који се први пут супросртавља судбини.

Кда би се ноћу зачуо  тупи ритам камена цијело село је знало, „Негдје у Вранешу  ради воденица“.

Око ње су окупљале народ, некад више него крчме. Ту се чакало да се самеље, нема хлеба .Свуда јер  био звук  познати, туп-туп-туп.што само камен зна да исприча.

Вранешке воденице  имале су   једну заједничку тајну, никад нијесу биле   само зграраде.

Бле су жива бића, чуварице глади, пратиље сиромаштва, исповједнице туге, чуварке обичаја, прве новине, послдња утјеха. У њима је народ  причао, у њима  се скида  мука али долази снага. Свако је витло било  једно срце, сваки камен је био једна судбина, свака воденица један  читав живот.

И данас када прођеш Вранешком долином , ако станеш и наћулиш, чућеш из дубине један стари , тихи шапат
„Мљела сам за вас  вранешани, чувала сам вас од глади,  не забиравите ме“.

„Били смо вам хлеб, Били смо вам тајна,  Били смо вам младост,  не заборавирте нас „.