Аутор: Тихомир Бурзановић

Лаж као званични језик јавне сцене

 У Црној Гори је лаж постала не само свакодневни алат политике и медија, него и непримјетни језик јавног живота. Говори се много, обећава још више, а истина се топи негд‌је између спинова, навијачких анализа и политичких „интерпретација“. Данас у Црној Гори не постоји сукоб идеја – постоји сукоб верзија стварности.То је дијалог лажи: разговор у којем се цијела јавна сцена претвара у позорницу гд‌је нико не жели да буде искрен, али сви претендују да су једини носиоци истине.

Политика као генератор обмана: индустрија верзија стварности

Лаж као политички рефлекс

У црногорској политици лаж није инцидент, него навика. Политичари су се навикли да говоре оно што одговара тренутку, не стварности. Због тога данас имамо политички дискурс који се не заснива на чињеницама, него на драматургији.Кад год се појави озбиљно питање, одговор се замијени наративом – и све се врти у круг.

Коалиционе лажи као систем управљања

Коалициони договори у Црној Гори почивају на вербалној гимнастици, гд‌је се ништа не каже директно. Свака страна има своју истину, свој интерес и своју интерпретацију обећаног. Због тога владе трају кратко, а обећања још краће.

Политичари се псеудоозбиљним тоном такмиче у спиновању, док истина постаје „колатерална штета“ њихове борбе за позиције.

Лаж као одбрамбени механизам

Када се политичар суочи са чињеницом – он је негира. Када се суочи са проблемом – он га релативизује. Када је суочен с доказима – он прогласи завјеру.У том систему, признање грешке је постало политички луксуз, а одговорност политички ризик. Зато лаж служи као заштитни зид који спречава истину да нанесе политичку штету.

Медији: Када извори информација постану извори конфузије

Полуистина – најопаснији производ црногорских редакција

У многим медијима лаж није увијек отворена, него је маскирана као полуистина: дио тачан, дио прећутан, дио намјерно искривљен.

Полуистина је ефектнија од обичне лажи, јер улази у јавност као “информација”, а д‌јелује као пропаганда.Тако се креира друштво у којем се не зна ко је у праву, али се зна ко је гласнији.

Медији као навијачке трибине

Дио црногорских медија више не информише него навија. Они су продужена рука политичких табора и идеолошких кухиња.Ти медији не траже истину, него траже аргументе за већ донесени закључак.У таквом простору нема новинарства – има само медијског активизма.

Уредничка политика као фабрика наратива

Умјесто новинара који преиспитују политику, често имамо уреднике који производе паралелне реалности.Публици се не нуди стварност, него „наша истина“, „њихова истина“, или најопасније – „истина коју требате да видите“. Због тога црногорски медијски простор личи на мозаик супротстављених пропаганди, а не на заједничку платформу провјере чињеница.

Јавна сцена: Култура негације и ритуал обмањивања

Негирање као јавни спорт

У Црној Гори се све негира:изречена ријеч,евидентна грешка, јавно снимљен догађај,логички доказива чињеница.

Негирање је постало друштвени рефлекс, облик самоодбране и знак припадности политичком племену.

Нормализација манипулације

Манипулација је толико присутна да се више и не примјећује. Људи су навикли да их лажу, као што су се навикли на саобраћајне гужве или поскупљења.Јавност више не реагује – јер је научила да „тако ствари функционишу“.

 Расипање повјерења као посљедица

 Највећа штета оваквог јавног амбијента није само лаж – него комплетно урушавање повјерења.Данас се у Црној Гори не вјерује политичарима, не вјерује институцијама, не вјерује медијима.У друштву у којем су све истине релативизоване, једина преостала истина је – општи цинизам.

Грађани: Између апстиненције и адаптације

Умор од превара. Грађани нијесу наивни. Они су уморни. У мору лажи, њихове реакције се крећу од равнодушности до ироније.Дио људи се повлачи из јавног живота јер не жели више да слуша празне наративе. Други дио прихвата лаж као једини могући начин преживљавања.

Бира се „истина“ која најмање боли

У атмосфери конфузије, грађани бирају верзију истине која је најугоднија, не нужно најтачнија.Зато Црна Гора данас има неколико паралелних друштава – свако са својом „чињеницом“.

Истина мора поново постати друштвена обавеза

Црна Гора данас није земља без истине – него земља у којој је истина потиснута и стидљива.Докле год се на јавној сцени буде одвијао дијалог лажи, а не дијалог одговорности, земља ће остати заглављена између прошлих манипулација и будућих обмана.

Да би се друштво стабилизовало, истина мора постати обавеза, а не опција.

А јавна ријеч мора поново бити мјесто интегритета, а не импровизације.