Пише : Тихомир Бурзановић

Терет историје и потрага за смислом. Народ који стоји на раскршћу, а не смије да стане

 Ако је српска катарза у Србији и Црној Гори била прича о унутрашњем обрачуну са илузијама, политичким преварама и друштвеним заблудама, онда је катарза у Републици Српској и на Косову и Метохији прича о опстанку. О голом праву да се буде оно што јеси, ту гд‌је јеси. И то је огромна разлика. Срби у ова два простора носе терет који превазилази политичке циклусе и дневне свађе – они живе у историји која се није завршила. У историји која се понавља. У историји која их не пушта да дишу.

Зато је њихова катарза нужно дубља, тежа, суровија.

Република Српска: између реалности и константне одбране

 Република Српска већ три деценије живи у парадоксу: снажна enough да постоји, слаба enough да се стално брани. Свака политичка одлука, сваки међународни притисак, свака закулисна игра око Дејтона – све то Србе у РС држи у сталној мобилизацији. У менталитету „будни смо јер морамо“. Због тога је катарза у РС прије свега – умор.Умор од историје, умор од сталног доказивања, умор од сталног страха.

Али управо ту лежи и могућност промјене: катарза се јавља када се народ умори од страха, а почне да размишља дугорочно, хладно и пристојно – без митова, без еуфорије, без панике. Срби у РС не треба да се одричу своје историје нити своје борбе, али морају да одбаце онај менталитет „сви су против нас“, јер тај менталитет често одговара само домаћим политичарима.

Катарза у РС значи повратак реалности:

– јачање институција,

– мање емоција у политици,

– више бриге о сопственој земљи, економији, породицама,

– мање везивања за спаситеље и вође,

– више сопствене снаге, самопоуздања и зрелости.

На крају, народ у РС мора да научи да није све питање претње – нешто је и питање одговорности.

Косово и Метохија: катарза у условима у којима катарза није ни могућа

Косово и Метохија представљају најтамнију, најосјетљивију и најтежу тачку српске судбине. Срби на Косову и Метохији не живе само у политичком конфликту – они живе у егзистенцијалном вакууму, у простору између међународних споразума који се не спроводе и реалности која их гута. На Косову се не поставља питање катарзе у класичном смислу – тамо је основно питање опстанак, а тек затим све остало. Срби на Косову не живе своју катарзу – они је живе сваког дана, у страху од изолације, притиска, насиља, неизвјесности. Њихова катарза није процес – то је стање.

Али ипак, и ту се може говорити о унутрашњој промјени:

Срби на Косову све мање вјерују у велике приче и све више у мале кораке:

– у међусобну солидарност,

– у локално организовање,

– у тихо чување идентитета,

– у конкретне животе, а не у апстрактне планове.

Њихова катарза је повратак суштини: породица, вјера, заједница, опстанак.

Све друго је луксуз.

Заједнички именитељ: одбацивање илузија

Срби у РС и на Косову имају потпуно различите околности, али готово исту погрешну навику: вјеру у спољну руку, у „неког трећег“ који ће ријешити све њихове проблеме – Београд, Москву, Европу, Америку. Катарза ће бити могућа тек када се та илузија сруши. Када Срби схвате да се историја не мијења обећањима и великим говорима, већ радом, упорношћу, организацијом и реалном снагом.

Закључак: катарза као једина шанса за трајан опстанак

Катарза српског народа у РС и на Косову неће бити гласна, неће бити револуционарна, неће се вид‌јети у спектакуларним политичким догађајима. То ће бити тиха, мукотрпна, али неизбјежна промјена свијести:

– од емотивне политике ка рационалној,

– од митова ка реалности,

– од чекања помоћи ка јачању сопствених капацитета,

– од вјечне одбране ка изградњи будућности.

Срби у РС и на Косову немају луксуз да не доживе катарзу.Јер од ње зависи њихово постојање.