Цариградски расколотворац и саблазнитељ, несрећни патријарх Вартоломеј, наставља својим погибељним путем, и покушава да све православне повуче на смртоносну стазу уније са папским Римом. Овога пута, повод му је сусрет са папом Леоном Четрнаестим поводом седамнаест векова од одржавања Првог васељенског сабора у Никеји, када је донета и нова заједничка изјава о намерама ( доносимо је у прилогу ). Опет се причало о јединству, о томе како су папа – модерниста Павао Шести и патријарх цариградски Атинагора ( обојица масони и амерички људи ) скинули анатеме из 1054. године, и како заједнички треба славити Васкрс. Понављала се стара, „буђава“ аргументација, на коју је више пута одговорено. Ипак, важно је да поновимо оно штго истински православни кажу. Пре свега, о јединству са папистима, неколико речи славног архимандрита, блаженопочившег Георгија ( Капсаниса ), доктора богословља и старешине манастира Григоријата на Светој Гори.

 

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ ГРИГОРИЈАТСКИ

 

У последње време се много говори о уједињењу „цркава“.

У стварности ради се о уједињењу отцепљених од једне, свете, саборне и апостолске Цркве, инославаца (неправославних) хришћана. He постоје многе цркве, да би се ујединиле. Једну само Цркву је основао Богочовек Господ Христос. Континуитет те Цркве представља наша, једна, Православна католичанска (од Катхолоу = пун, истинити) Црква. Од ове једне, католичанске Цркве, коначно се отцепио Рим 1054. године због одбијања православних да се потчине његовим неканонским захтевима о првенству власти у читавој Цркви, и због других заблуда. Због многих одступања папства, на Западу је 1517. почела борба протестаната (или евангелиста) против римокатолицизма, који је одвео западне хришћане у мноштво цепкања.

Као што је познато, данас постоје многе стотине протестантских група, нарочито у САД.Дакле, истинита Христова Црква није разбијена да бисмо говорили о уједињењу Цркава. Напротив, она и поред гоњења и недостатака њених чланова, наставља да држи исто Еванђеље и исту веру у Спаситеља Христа, веру Светих Апостола и Светих Отаца.

Према томе, погрешно би било говорити само о поновном уједињењу отцепљених од Православне Цркве инославаца, који се свесно или несвесно налазе у заблуди или јереси.

Ко не сумњајући верује да је само Православна Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска по Светом Символу Вере, не треба да говори о уједињењу цркава, него о повратку инославних истинској Цркви. Тако учи најеминентнији савремени теолог о. Георгије Флоровски: „За мене је поновно уједињење хришћана баш светско оријентисање у Православљу“.Али нажалост, данас по овој теми постоји велика конфузија или због незнања, или због маловерја. Зато често чујемо, чак и из званичних уста, да између православних и инославних не постоји суштинска разлика; да се једна, света, саборна и апостолска Црква састоји од свих „цркава“, православних и неправославних, пошто тобож ниједна историјска црква не може тврдити да има неповређену истину и, да свим силама треба доћи до уједињења са инославним, па чак и до причешћивања из истог светог путира.

Све ово, и много што шта друго, представља озбиљно одступање од вере светих Апостола и Отаца и чини јерес, јер погађа темељ вере.

Наш православни народ, који је чувар Православне Вере, треба да зна истину.

А истина је ово:

Постоје   многе   и   озбиљне   разлике   са   инославнима.   Ове разлике  су  познате  и  уче  се  по  школама.

Све те појелипачне разлике сажете   су  у  учењу   о   Цркви.   Ко   представља   центар, одлучујући фактор, највиши ауторитет у Цркви? Богочовек Исус Христос или неки човек?

По нашем православном   учењу предводитељ. непогрешива глава, критеријум и извор Истине је Богочовек Господ Христос и Пресвети Дух, Који силази не на једног човека, већ на читаву Цркву.

По римокатоличком учењу највиши   ауторитет  и   непогрешиви   критеријум је  један   човек, непогрешиви римски папа. Без папе, тобоже, црква не може да постоји нити да буде уједињена. Код протестаната опет критеријум и извор истине није римски папа, него сваки протестант може да  изналази истину, или бар део истине, без неопходности ауторитета читавог  тела   цркве.   Значи,   у  оба  случаја   имамо један   субјективизам, било да се ради о римокатоличком субјективизму или протестантском. Код римокатолика је један папа. Код протестаната је толико папа колико и самих протестаната.

У дубини (и код једних и код других), уочавамо исти велики грех: уклањање Богочовека од стране човека.

Западњаци, уклонивши Богочовека и поставивши за центар човека, постају човекоцентрични. Човекоцентризам представља суштину свих јереси Запада. Ми, напротив, остајемо у светом Богочовечанском предању Православља.

Крајње гледано, читава ова тема је – тема спасења. Ко се може спасти у таквој цркви чији центар није Богочовек, већ „непогрешиви“ човек?

Зато ми, православни, не може пристати да се ујединимо са римокатолицима или протестантима док и даље упорно остају у човекоцентризму. Свако уједињење са инославнима, пре него што се врате Богочовечанском предању Православља, представља издају Христа, Који се баш због тога и ваплотио (примио тело и душу људску), страдао, васкрсао, вазнео, и основао Своју Цркву, да би постао центар спасења нашег и да укине сваки човекоцентризам, који представља: понављање прародитељског греха (греха Адама и Еве), егоизам који уништава праву заједницу са Богом и са људима, неверовање у Бога, и отпор човека да се безусловно преда спасоносној благодати Божијој.(…)

Карактеристично је да свети канони наше Цркве, које сви треба да поштујемо и држимо, јер су установљени од светих људи и Сабора, забрањују, не само заједнички Путир, него и заједничко мољење са инославнима, a то зато што и просто заједничко мољење представља учешће у вери онога с којим се молимо, или, у најмању руку, даје му лажно осећање да није у заблуди, те према томе није потребно да се врати истини.

Христос у Светим Тајнама, култу, догмама је јединствен и не можемо се уједињавати кроз тајне и култ када нисмо уједињени и догматски (у вери). Уједињење само кроз тајне и култ представља једну врсту шизофреније и разбијања јединства у Христу. Нови Завет учи да је „један Господ, једна вере, једно крштење“ (Еф.4,5).(…)

Најзад, треба да постане познато да се план Ватикана за „уједињење“ Православних са Римом састоји у обостраном развијању добрих односа, контаката, симпозијума, заједничких молитава и општења кроз Свете Тајне, као и отупљењу свести православних, тако да би се православни навикли да се причешћују у римокатоличким црквама. Када се буде постигло ово, онда ће доћи и до уједињења. Јер, шта је друго уједињење до причешћивање у црквама код других. To је такозвани лаички екуменизам, јер тобож, до уједињења неће доћи одозго, од стране епископа и теолога, већ преко народа, који ће се психолошки припремити свим овим средствима да не би реаговао или да не би ометао уједињење одоздо.

План лаичког екуменизма је већ почео да се примењује са успехом. Многи православни, под утицајем климе верске равнодушности, а и под утицајем проповеди протагониста лаичког екуменизма, кажу: „Какав значај имају догме? Љубав предњачи! Љубав намеће да се ујединимо, па иако постоје догматске разлике. Постоје чак и неки православни који су почели да се причешћују и испо-ведају по римокатоличким црквама…“

Хришћанска љубав нам намеће да волимо нашу браћу инославне; да признајемо оно што им је добро; да се молимо и радимо без фанатизма, како би им се открила истина Православља. Али до овога не сме да дође жртвовањем праве вере и то због неког јединства, које се неће базирати на истини, већ на нагодби, дипломатији и било каквој циљности. Воља Божија је како то изражава Свето Писмо и Свето Предање: Уједињење у истини.

Овог тренутка, и стално наша једна Православна Црква поседује истинито Еванђеље Христово те зато и представља једину наду света. Са овог гледишта, наш највећи допринос за инославне и за цео свет је, да држимо неизмењиву и живу нашу свету апостолску и светоотачку веру.“

Тако је говорио отац Георгије.

 

 

СКИДАЊЕ АНАТЕМА?

 

 

Цариградски патријарх Атинагора је, без саветовања са представницима свих Православних Цркава, наводно укинио анатему против Рима из 1054, као што је то учинио и папап Павао Шести, укидајући анатему против Цариграда из исте године. Али, постоји још једна, много битнија анатема: Ватикан анатемише свакога који не признаје догмат о незаблудивости римског папе по питањима вере, донет на Првом ватиканском концилу. Ево како та анатема гласи:

 

„1. Ако неко каже да блажени апостол Петар није постављен Господом Исусом Христом да буде кнез свију апостола и видљива Глава све војујуће Цркве, или да је непосредно од Господа нашег Исуса Христа примио само првенство части, а не исЏинско и право првенство власти, нека буде анатема.

2. Ако неко каже да се не заснива на установи самога Господа нашега Исуса Христа, то јест на Божанском праву, то да блажени Петар има у свом првенству над целом Црквом непрекинути низ наследника, или да римски првосвештеник није наследник блаженог Петра у том првенству, нека буде анатема.
3. Ако неко каже да римски првосвештеник има само пуномоћје да надзире и усмерава, а на најпунију и највишу власт јурисдикције у свој Васељенској Цркви не само у стварима које се односе на веру и морал, него и у онима који се односе на дисциплину и управљање у Цркви, раширеној по свему свету, или да он има само најважније делове али не и сву пуноту те највише власти, или да та власт није ординирана и непосредна, како над свима и_над целом црквом, тако и за све и над сваким пастиром, нека буде анатема.
4. Верно следујући предању, примљеном од почетка хришћанске вере ми учимо и одређујемо да ниже изложени догмат припада истинама Божанског откровења. Римски првосвештеник, када говори са катедре, то јест када он, испуњавајући службу пастира и учитеља свих хришћана, силом свог највишег апостолског ауторитета, дефинише учење о вери и моралу, које је обавезно за сву Цркву, користи се помоћу Божјом, која му је обећана у блаженом Петру, оном незаблудивошћу коју је блажени Искупитељ даровао својој цркви, а која се тиче дефинисања вере и морала (наглашавање преводиочево). На тај начин дефиниције римског свештеника, само по себи, а на основи сагласности Цркве, не подлежу измени (Irreformabiles). Ако се неко одлучи да противуречи овој нашој одлуци, да буде анатема“

Тек толико да се зна. Православни су под „анатемом“ архијеретика папе јер не признају његову незаблудивост.

 

ЗАЈЕДНИЧКО СЛАВЉЕЊЕ ВАСКРСА

 

Наш угледни теолог, проф. др Здравко Пено, поводом фанариотско – папистичких фантазмагорија о заједничком слављењу Васкрса као путу ка унији са Римом, каже:“У одређивању слављења Васкрса није кључна астрологија, ни астрономија, него правила која су управо установљена на Првом васељенском сабору, а то су да: Православна црква користи јулијански календар и александријску пасхалију која осигурава да Васкрс увијек пада након јеврејске Пасхе, тј. не може бити прије 14. нисана. И друга одлука је да оци Никејског сабора заповедају да сви хришћани треба да славе Васкрс у један дан. Ове одлуке је одбацио и увео другачије мјерење датума одржавања Пасхе онај који је за себе у прелесној гордости помислио да је највећи, те је на медаљу направљену поводом увођења новог календара ставио ријечи: „Гргур XIII, најбољи првосвећеник“. Пошто је грегоријанска реформа календара нарушила црквене каноне и традицију успостављену на Првом васељенском сабору, требало је по замисли њеног творца да буде повод за прелазак свих хришћана на нови календар. И те 1583. године, када су римокатолици прешли на нови календар, Пасха је падала у исти датум и код римокатолика и православних, па ипак, православнима није било ни при рубу памети да почну да заједно славе Васкрс са њима.

Временско поклапање празника није не само довољно, него није ни битно, ако не постоји неопходно и суштинско јединство у Духу Светом. Оно ни тада, а ни послије међу њима и нама није постојало, јер Свети Дух не дејствује по законима људске, временом заробљене, логике, него Дух дише гдје хоће (Јн. 3, 8), држећи у јединству оне који Бога усрдно траже и налазе. Живећи у јединству које је дар Духа Светог, Који уноси дарове будућег живота у ово наше вријеме, освештава се творевина која се приноси Богу, а и вријеме у коме се приноси свијет Богу. Због тог разлога вријеме има важност, не само по себи, него због Духа Светог Који дјелује у времену, и који вјерне уводи у вјечност, тако што их сабира на једно мјесто (ἐπι τὸ αὐτὸ). То једно мјесто јесте православна Литургија, а не неко јеретичко збориште, било да је ријеч о синагогама или парасинагогама, тј. псевдоцрквама. У том смислу су и свети оци истакли важност учења Цркве и живог Предања: „Ако ли неко не држи и не прихвата (донете) од свих (Отаца) напред поменуте догмате Православља, и не прославља и проповеда овако, него настоји да иде против њих, нека буде анатема“ (2. канон Петошестог Васељенског сабора).(…)

А ево шта су неки од новијих светитеља рекли о римокатоличкој религији и какав треба имати однос према папству. Св. Јован Кронштатски каже: „Не желим да за свједока свакојаких католичких лажи приводим непристрасну хиљадугодишњу историју: она је довољно позната цијелом образованом свијету“. На другом мјесту каже: „Још је свјеж спомен на злосрећну унију у XVII вијеку код нас у Русији: свјежа је успомена на фанатичну мржњу с којом су католици уништавали православне храмове у западним крајевима; памтимо сва ужасна срамоћења и изругивања на рачун православне вјере и Православне Цркве и несрећних православних хришћана. Сада су се опет обновила времена уније“. Говорећи о папизму кронштатски исповедник вјере каже: „Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а не за Христа, и њихова ревност у вјери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажи, лукавства. Благодарим Господа, који је услишио и услишава молитве моје, пред свеспасоносном и страшном Жртвом Христовом (Тела и Крви Христове) за заблуделе у вери велике заједнице, које се хришћанским називају, али које су у суштини одступничке: католицизам, лутеранство, англиканство и друге“. У једном писму свети Игњатије Брјанчанинов каже сљедеће: „Прионите на читање Новог Завјета и отаца православне Цркве, а не којекаквих Тереза и Франциска и других западних умоболника, које њихова јеретичка црква назива «свецима»“. Св. Игњатије говори и о духовној смутњи међу православним пастирима: „Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно и недоследно разумијевање ствари, и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава Хришћанство које је у дјелању, а не у ријечима. Страшно је када видимо коме је повјерено спасење. Али, то је Бог допустио…“. „Ето зашто је злочин ћутати о отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати… Овде се увек ваља сјетити ријечи једног од највећих стубова наше Цркве – светог Григорија Богослова: ,,Ћутањем се издаје Бог”. Не смијемо ћутати када је у питању дјело од највеће важности, какво је дјело спасења људских душа! (Арх. Аверкије, Света Ревност). Св. Јустин Ћелијски, наш отац и учитељ у вери каже: „…Папистичко-протестантски екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом (…) Без покајања и ступања у истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави и intercommunio…“ (Ава Јустин, Православна Црква и Екуменизам). (…)

Пошто, сходно римокатоличкој концепцији екуменизма у простору, римски понтифекс има насушну потребу за новим земљама, јер своје матичне територије незадрживо губи, у ово вријеме та стратегија се одржава трагањем за „свјежом крвљу“ наивних вјерника на православном Истоку, који се налазе „под влашћу“ адреналинских зависника од духовних пустоловина, у вјери неутемељених предстојатеља Цркве, окошталих у гресима, жалосно безосећајних и прелесно себичних. Прошло је и, по много чему судећи, пролази вријеме великих свједока православне вјере међу Србима, који су чврсто стајали у вјери, Светог Петра Дабробосанског, Светог Платона Бањалучког, Светог Саве Горњекарловачког, Светог Доситеја Загребачког и других светих мученика који су састрадавали са својим народом. Они су знали да је страдање, а не сарадња са непријатељема Цркве Божије највиши одговор пред Богом.“

Знајући све ово, читајмо посланицу римског папе Леона и цариградског патријарха – саблазнитеља Вартоломеја са највећом пажњом и опрезом, не заборављајући речи Светог Марка Ефеског, рушитеља уније са Римом: „Бежите од паписта као што се бежи од змије!“

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

 

СУСРЕТ ПАПЕ ЛЕОНА ЧЕТРНАЕСТОГ И ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА

ПОВОДОМ 1700-ГОДИШЊИЦЕ ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА У НИКЕЈИ

(27. новембар – 2. децембар 2025)

 

ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЈАВА

 

„Славите Господа, јер је добар,

јер је довека милост његова“

Псалам 106 (105), 1

 

Уочи празника светог апостола Андреја Првозваног, брата апостола Петра и заштитника Васељенске патријаршије, ми, папа Леон Четрнаестог и васељенски патријарх Вартоломеј, са срдачном благодарношћу узносимо хвалу Богу, нашем милостивом Оцу, за дар овога братског сусрета. Следујући примеру наших чесних и богоносних предходника, и слушајући вољу Господа нашег Исуса Христа, настављамо с чврстом решеношћу да ходимо путем дијалога, у љубави и истини (уп. Еф 4,15), ка очекиваном обновљењу потпуног општења између наших сестринских Цркава. Свесни да хришћанско јединство није само плод људских трудова, него дар који силази с висине, позивамо све чланове наших Цркава – свештенство, монаштво, посвећена лица и верни народ – да ревносно траже испуњење молитве коју је Исус Христос узнео Оцу: „да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби… да и они у нама једно буду, да свет верује“ (Јн 17,21).

Прослављање 1700-годишњице Првог васељенског сабора у Никеји, које је предходило нашем сусрету, беше изузетан тренутак благодати. Никејски сабор, одржан 325. године после Христа, беше промисаони догађај јединства. Циљ овог спомена, међутим, није једноставно да нас подстакне да се присетимо историјског значаја Сабора, него да нас покрене да будемо непрестано отворени за истог Светога Духа који је проговорио кроз Никеју, док се боримо са многим изазовима нашег времена. Дубоко смо захвални свим поглаварима и делегатима других Цркава и црквених заједница који су били вољни да учествују у овом догађају. Поред тога што препознајемо препреке које ометају обнову пуног општења међу свим хришћанима – препреке које настојимо да превазиђемо путем богословског дијалога – морамо такође признати да нас повезује вера изложена у Никејском Символу. То је спасоносна вера у Личност Сина Божјег, истинитог Бога од истинитог Бога, једносуштног (ὁμοούσιος) Оцу, који се ради нас људи и ради нашега спасења оваплотио и настанио међу нама, био распет, умро и био погребен, васкрсао трећега дана, вазнео се на небеса и опет ће доћи да суди живима и мртвима. Доласком Сина Божјег у свет бивамо уведени у тајну Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и позвани да постанемо, у и кроз Личност Христа, чеда Оца и сунaследници Христови благодаћу Светога Духа. Ојачани овим заједничким исповедањем, можемо се суочити са заједничким изазовима сведочења вере изражене у Никеји, узајамним поштовањем, и заједно радити на конкретним решењима са истинском надом.

Убеђени смо да обележавање овог значајног јубилеја може надахнути нове и одважне кораке на путу ка јединству. Међу својим одлукама, Први никејски сабор је дао и критеријуме за утврђивање датума празновања Пасхе, заједничког за све хришћане. Захвални смо божанском промислу што је ове године читав хришћански свет славио Пасху истога дана. Заједничка нам је жеља да наставимо процес трагања за могућим решењем које би омогућило да сваке године заједно прослављамо Празник над празницима. Надамо се и молимо да се сви хришћани, „сваким мудрим разумевањем духовним“ (Кол 1,9), посвете овом путу ка заједничком празновању славног Васкрсења Господа нашег Исуса Христа.

 

Ове године се обележава и 60-годишњица историјске Заједничке изјаве наших часних предходника, папе Павла VI и васељенског патријарха Атинагоре, којом је прекинут узајамни чин анатема из 1054. године. Захваљујемо Богу што је овај пророчки гест подстакао наше Цркве да, „у духу поверења, уважавања и узајамне љубави, наставе дијалог који ће, уз Божју помоћ, довести до тога да поново живе заједно, ради већег добра душа и доласка Царства Божјег, у пуноти општења вере, братске слоге и сакраменталног живота који је постојао међу њима током првог миленијума живота Цркве“ (Заједничка изјава папе Павла VI и васељенског патријарха Атинагоре, 7. децембар 1965). Истовремено, подстичемо оне који још оклевају да ступе у било који облик дијалога, да послушају шта Дух говори Црквама (уп. Откр 2,29), који нас, у садашњим околностима историје, подстиче да свету пружимо обновљено сведочанство мира, помирења и јединства.

Убеђени у важност дијалога, изражавамо своју трајну подршку раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве, која у свом садашњем периоду разматра питања која су се историјски сматрала спорним. Уз незаменљиву улогу коју богословски дијалог има у процесу зближавања наших Цркава, одобравамо и друге неопходне елементе овога процеса, укључујући братске контакте, молитву и заједнички рад у свим оним областима где је сарадња већ могућа. Усрдно позивамо све вернике наших Цркава, а нарочито свештенство и богослове, да с радошћу прихвате плодове који су до сада постигнути, и да се труде да они још више узрасту.

Циљ хришћанског јединства обухвата и тежњу да се на темељан и животворан начин допринесе миру међу свим народима. Заједно усрдно уздижемо своје гласове призивајући Божји дар мира на наш свет. Нажалост, у многим крајевима нашег света сукоби и насиље настављају да разарају животе многих. Обраћамо се онима који носе грађанску и политичку одговорност да учине све што је у њиховој моћи како би трагедија рата одмах престала, и молимо све људе добре воље да подрже овај наш вапај.

 

Посебно одбацујемо сваку употребу религије и имена Божјег као оправдања за насиље. Уверени смо да је аутентични међурелигијски дијалог, далеко од тога да буде извор синкретизма и забуне, од суштинског значаја за заједнички живот народа различитих традиција и култура. Са свешћу о 60-годишњици декларације Nostra Aetate, подстичемо све људе добре воље да раде заједно на изградњи праведнијег и солидарнијег света, и на бризи за творевину која нам је поверена од Бога. Само на тај начин људска породица може да превазиђе равнодушност, жеђ за влашћу, похлепу за профитом и ксенофобију.

Иако смо дубоко узнемирени садашњом међународном ситуацијом, не губимо наду. Бог неће оставити човечанство. Отац је послао Сина Свога Јединородног да нас спасе, а Син Божји, Господ наш Исус Христос, даровао нам је Духа Светога да нас учини причасницима свога божанског живота, чувајући и штитећи светост људске личности. Духом Светим знамо и опитујемо да је Бог с нама. Зато у својој молитви предајемо Богу свако људско биће, нарочито оне у потреби, оне који доживљавају глад, усамљеност или болест. Призивамо на сваког члана људске породице сваку благодат и благослов, „да се утеше срца њихова, сједињена у љубави, и у свем богатству савршеног разума, за познање тајне Бога и Оца и Христа“ (уп. Кол 2,2), Господа нашег Исуса Христа.

Из Фанара, 29. новембар 2025.