Није тајна да је такозваним грађанистима трн у оку Српска православна црква. Да нема ње на Балкану би се живјело као у рају, али СПЦ све то спречава и свађа све народе у региону и спречава их да буду дио нормалнога свијета. Такозвани грађанисти ни слова да кажу о утицају других религија и вјерских организација на политичка и остала дешавања на Балкану, па би се по њиховоим ставовима могло закључити да те вјерске организације и њихов утицај и не постоје у нашем окружењу. Наравно, као посљедица осуде и напада на СПЦ, намеће се прича о комунизму, партизанима и АВНОЈУ, као свјетлом примјеру отпора према хегемонистичком плану СПЦ. И такозвани грађанисти раде активно на пропаганди своје антицрквене, атеистичке и прокомунистичке слике свијета. Преносимо текст са ЦДМ-а са таквог једног тобож грађанског скупа одржаном у Подгорици.
—————————————————————————————————————————————————-
На простору Западног Балкана делегитимизација антифашизма и негирање авнојевских граница одјекују кроз политичке и вјерске структуре региона. Српска православна црква (СПЦ), нарочито током 90-их, постала је важан актер националистичких политика и релативизације злочина. Посљедице те политике и данас обликују друштва у региону – колаборационисти фашиста добијају симболе и признања, док се антифашистичке вриједности маргинализују, оцијењено је у ПРОУДЦАСТ-у Центра за грађанско образовање (ЦГО).
О клеронационализму као регионалном изазову демократији, инструментализацији повјерења које уживају вјерске заједнице, те секуларизму као предуслову грађанских слобода, саговорници сараднице на програмима у ЦГО-у, Жељке Звицер, били су Изабела Кисић, социолошкиња из Србије, Слађана Каварић Мандић, истраживачица и активисткиња из Црне Горе и Вукашин Милићевић, теолог из Србије.
Слађана Каварић Мандић је на позицији да секуларизам не гарантује демократију, коју, како каже, треба довести у питање и због оног до чега је сама себе довела.
„У Црној Гори имате примјер да десничарске партије, профашистичке партије, водећи се демократским тековинама Европе, односно Резолуцијом Европског парламента о европској савјести и тоталитаризму, ревидирају историју и доводе у питање темељ наших друштава – антифашизам“, сматра она.
Изабела Кисић нуди другачију перспективу, наглашавајући да секуларизам јесте предуслов истинске демократије.
„Управо тамо гдје је спојена црква или вјерске заједнице са државом нема демократије. Вјерске заједнице су, саме по себи, ауторитарне. СПЦ је ауторитарна заједница, то је, заправо, најзатворенија институција у региону. Она је нетранспарентна и та која говори против демократских начела и против људских права, а људска права јесу темељ демократије“, нагласила је Кисић.
Вукашин Милићевић је указао да је демократија неодвојива од принципа државе социјалне правде, али да је проблем што је у региону дошла на таласу националистичког антикомунизма.
„Погонско гориво национализама је религија. Кад говоримо о црквеним елитама – оне су дио политичких елита. Узмите примјер Србије и Хрватске, као двије различите традиције. Потпуно исти механизми, исти рјечник, исте скандалозне, деструктивне, скаредне културе сјећања у односу на Други свјетски рат, у односу на посљедње ратове“, објаснио је Милићевић.
Каварић Мандић описује утицај цркве у Црној Гори као директан.
„Живимо реалност потпуне повезаности политичких елита са црквом, и они са тим немају проблем, они то и не крију. То мијешање цркве у државу је врло јасно. Могли смо то видјети и кроз недавни догађај у Беранама, кад се постављао споменик Павлу Ђуришићу, гдје смо видјели и да су црква и челници десних политичких партија сагласни – и око тог чина и око тумачења симболике Павла Ђуришића и око анатемисања комунистичког покрета, односно квазисоцијализма у којем смо живјели“, указала је она.
„Оно што ја са лијева примјећујем је да љевица у Црној Гори нема никакав одговор. Прво, љевица у Црној Гори није унисона, врло је несолидарна, фрагментирана и интересно повезана. Тако да она нема јединствен одговор и дискурс, нити концепт на којем базира свој активизам. Мимо појединачних добрих примјера, љевица се свела на типковницу, љевица се свела на саопштења“, појаснила је Каварић Мандић.
Изабела Кисић је оцијенила да је слична ситуација и у Србији.
„Осамдесетих година Србија није ушла у процесе демократизације. Напротив, ушла је у антиеманципаторске процесе и у ратове. И црква је ту имала огромну, чак водећу, улогу, црква је тада постала слушкиња национализма. И ако гледамо да ли црква утиче на власт или власт у Србији на цркву – оне дјелују у садејству“, поручила је Кисић.
Кисић налази охрабрујућим што студентски протести, који већ годину трају у Србији, немају доминантан вјерски моменат, иако се и на њима виде симболи екстремно десног спектра.
„Студенти управо враћају на сцену тај уставни патриотизам, гдје су сви грађани једнаки без обзира које су вјероисповјести и које су нације. То што се види на улицама, те сцене када имамо заједно младе људе исламске вјероисповести и младе хришћане да се грле и да заједно иду у једну борбу – то највише, заправо, боли оне које су на власти и врх цркве“, наводи Изабела Кисић.
Говорећи о помирењу у региону, Вукашин Милићевић је истакао да се оно не може градити постепено. „До помирења се долази само радикалним методама. Нема ту шта постепено. Шта постепено? Да схватимо да се у Сребрници догодио геноцид. Или, постепено да хрватска јавност прихвати чињеницу да је поступање над цивилима у НДХ био геноцид огромних размјера. Ја не знам како то може постепено“, истакао је он.
Саговорници су коментарисали и улогу цркве, али и политичких елита у подривању антифашистичких вриједности.
„Имамо акутни проблем с антифашизмом, јер садашња власт у Црној Гори и црква антифашизам види као главни проблем, а антифашизам своде на комунизам. И, наравно, ви комунизам можете критиковати, говорити о комунистичким злочинима и критички преиспитивати тај систем који се урушио. Међутим, тај систем почива на пет година борбе у шуми за универзалне вриједности. Тако да ви можете оспорити систем који је настао након партизанске борбе, али не можете оспорити вриједности које су темељ те борбе“, поручила је Каварић Мандић.
„Комунистичка партија, кад је повела ту борбу, била је мала, илегална партија, растурена и под репресијом. Међутим, шта је суштина делегитимизације антифашизма? Делегитимизација авнојевских граница, јер управо улазак у рат било је негирање авнојевских граница и стварање Велике Србије. И то је био кључ, то је и данас кључ зашто се антифашизам толико дискредитује, и сви други покрети који су сарађивали са фашистима добијају споменике итд. И црква је ту 80их одиграла кључну идеолошку улогу и Милошевић је то добро искористио“, подсјетила је Изабела Кисић.
Коријени тога, појашњава Вукашин Милићевић, сежу до периода између два свјетска рата.
„Влада њемачког Рајха радила је много на обавјештајним везама са СПЦ. Дакле, читаво једно одјељење Министарства спољних послова њемачког Рајха се бавило вјерским питањима. Када је ријеч о Краљевини Југославији, посебну пажњу посветили су СПЦ-у, јер су сматрали да је она озбиљан савезник у борби против комунизма. С друге стране, идејни основ за тако нешто, дошао је са бројним руским црквеним људима који послије Октобарске револуције стижу у Краљивину СХС, касније Краљевину Југославију, са собом носе низ утицајних, низ најконзервативнијих идеја, које инкорпорирају антисемитизам, теорије завјере“, казао је Милићевић.
Саговорници су оцијенили да су образовање и његова реформа кључни у еманципацији друштава региона.
