Пише: Момо Јоксимовић

Вранешка кућа… није то само зид од камена, ни кров од дасака, ни праг што шкрипи под стопалом.  То је кућа ,  оно прво што човјек  осјети кад  отоври очи на  овај свијет. То је мирис  мајчине сукње, топлина огњишта, глас  оца  који каже:“ Не брини, све  ће бити добро“.

Кућа  је мјесто гдје се расте, гдје се учи, гдје се  пада и устаје. Она  је наш  коријен, наш први  завјет, прво уточиште од свих олуја што ће нас у животу дохватити.

Кућа је  жива ствар. Има срце-огњиште. Има душу-породицу. Има  глас-смијех, плач, молитву, здравицу.  Има памћење, јер свака  даска зна и памти ко је  по њој ходао, а сваки зид чуо је и добро и зло, и шапат и заклетву.

Кућа је симбол трајања. Она је  наш заклон, наш комад свијета који нам по имену припада. Симболише сигурност, част и  коријен.Често  се  каже:“Коме кућа стоји, томе  стоји образ“.  Јер кућа није само грађевина-она је огледало породице.  Покривен дом значи покривену главу, а  гашено огњиште  значи  да је нешто у роду пресахло и стало.

Кад човјека живот однесе далеко, кућа га зове. Позове га мирис дима, мајчиног хлеба, пјесма пјетлова, прагови што се препознају. Нигдје се човјек не осјећа  тако свој као у  својој кући. Тамо је његово „добро јутро“, тамо је његово“лаку ноћ“.   Кућа је мјесто  гдје се може  и заплакати и радовати без страха. Тамо се враћају војници,  студенти, радници, тамо се  доносе  радости и бриге,  тамо се  умире и рађа, све  у истом кругу живота.

Вранешка кућа нас подсјећа на оно што смо били  и оно што треба да будемо.  Чујемо поуку старих „није кућа камен, него људи“. На ријеч мајке да се  у дом не уноси зло, јер се зло онда усели  у срце.  На  очеву строгу тишину која је мир . Подсјећа на празничка окупљања, на гусле окачене  о зид, на крсну славу која као свети пламен чува  дом од заборава.

Кућа упућује на коријен, на част, на завјет предака.  Упућује да се човјек држи  свога , да  не остане без прага, без  браве, без  имена. Учи нас  да је  дом темељ сваког поштења и сваке врлине. Ако је  кућа у реду- у реду је и човјек.

Шта у кући стоји, остаје  и чува се ? У кући се чувају: молитва-прва и последња, слава-знак да смо нечији и да нас гледа одозго, огњиште-  да се род не угаси,  љубав- што све  држи и спаја, част и достојанство-јер кућа без тога није  дом, већ само зграда.

Стоје и дједове ријечи као камени међаши: „Чувај кућу-кућа ће чувати тебе“. „Не ударај  по прагу-праг памти“. „Гдје се отац моли, ту се син рађа честит“.

Кућа буди у човјеку понос,  јер свој дом  носиш као заставу.  Буди благодарност, јер знаш да се имаш гдје вратити. Буди  осјећање на  дјетињство, на  прве кораке, на  братску свађу и  братску љубав.  Буди  човјека у  човјеку.

Дом је дакле светиња и завјет, најтоплија тачка на земљи, гдје год си пошао-дому се враћаш, што год си изгубио- у кђући те чека твоје, колико год пао-  кућа те подиже.

И зато вранешка кућа није грађевина,   вранешка кућа је срце  што куца у именици вранешки дом.

А дом – то је мјесто гдје човјек постане  човјек, гдје Вранешанин постане  и остане Вранешанин.