Разговор водио: Владимир Димитријевић
После пропасти Руске империје, разорене и су и друге хришћанске царевине – немачка и аустроугарска. Само је Србија, макар у форми „Троједине краљевине“, остала хришћанска држава континенталне Европе, настављајући да брани идеале православља, високог морала и културе. Он је био одушевљен витешким краљем Александром, посветио му је нека од својих дела.
Разговарамо са Александром Михајловичем Шариповим, магистром историјских наука, чланом Савеза писаца Русије, копредседавајућим Међународног иљинског комитета, чланом Извршног комитета српско-руског друштва „Иван Иљин“.
Као што је познато, Иван Иљин (1883-1954) је волео Србију. Писао је: „Други народи нас не знају и не схватају, плаше се Русије, не саосећају с њом и спремни су да се радују сваком њеном слабљењу. Само је мала Србија саосећала с Русијом“. Зашто се велики руски мислилац тако односио према Србима?
– После пропасти Руске империје, разорене и су и друге хришћанске царевине – немачка и аустроугарска. Само је Србија, макар у форми „Троједине краљевине“, остала хришћанска држава континенталне Европе, настављајући да брани идеале православља, високог морала и културе. За Иљина је таква краљевина била живи образац православног царства, одсјај империјалне величанствености његове драге родине. Али је најважније то да су управо јединство у вери и духовна блискост добросрдачног, слободољубивог србског народа према руском народу код Иљина будили узвратну љубав. Он је био одушевљен витешким краљем Александром, посветио му је нека од својих дела. Јасна ми је та љубав руског мислиоца јер сам се, кад сам први пут дошао у Србију, осетио као код куће и срцем се везао за мени до тада непознату земљу. Србија је Русима веома блиска, иако ми нисмо народи „близанци“.
Не смемо да заборавимо да је комунизам, као чудовишно „хришћанство без Христа“, и Русији и у Србији оставио пустош – не само духовну, него и физичку. Шта о комунизму и његовим последицама можемо сазнати од Иљина?
– Године 1931. објављен је обимни научни зборник „Свет над понором. Политика, привреда и култура у комунистичко држави“, за који је већину чланака написао Иљин. Читав свет је видео утемељено дело, које је сведочило да интернационалисти који су окупирали Русију исту користе као полигон за уништење света традиционалних вредности – нације, религије, моралних темеља живота. Зато је Иљин увек писао да Совјетски Савез није Русија, и да је руски народ мученик светске револуције. Иљин је указивао на чињеницу да ће после лажљиве власти бољшевика бити веома тешко насликати истинску слику геноцида над народима под његовом влашћу, јер ће они уништити многа документарна сведочанства. Ипак, документи који су сачувани, демографскo, привредно, културно назадовање у тим земљама показују огромне размере револуционарног терора против тамошњих народа. Иљин, уз све то, подсећа: све ово је чињено свесно, у складу с идејама и теоријским поставкама Маркса. Сетимо се основних идеја Маркса и Енгелса, концентрисаних у „Комунистичком манифесту“. Пре свега, Маркс и Енгелс су наступали као противници постојања нација и видели су светску револуцију као стапање свих нација у јединствено становништво. То су совјетски комунисти сасвим усвојили и зато је грб „светске совјетске републике“ (СССР) представљен са глобусом у центру, без национално-историјских знамења. Тако је и са именом Совјетски Савез: придодај му државу по државу, и то ће увек бити Совјетски Савез, без икаквих алузија на историјски континуитет. Није случајно после Октобарске револуције укинут стари календар, а бројање година почело од Октобарске револуције. У свим совјетским календарима до 1991. ишло је паралелно бројање година – од „наше ере“ (израз који је заменио „од Рођења Христовог“) и од Октобра. Такође, марксизам позива на борбу против религије и против породице, коју назива „озваниченом проституцијом“. Маркс је негирао сваку приватну својину – све треба да припада свима. И заиста, како је уочавао Иљин у свом тексту „Политика и криминал“, револуција је постала пљачка, по непосредном упутству Лењиновом: „Тако је настао тај режим: криминалци су постали чиновници, а чиновници криминалци. Криминалци и политичари су се стопили. Политика и криминал су се помешали“. Свима који су сумњичави препоручујем да читају, у совјетско време објављена, дела Маркса, Енгелса и Лењина, да читају новине и часописе од 1917. до 1930-их (чак и 80-их) година. Тамо се све види – и Лењинова мржња према историјској Русији, религији, његови позиви на терор, масовна стрељања, геноцид. Развраћање друштва у прве две совјетске деценије било је предубоко. Читајући новине 1920-их година схватате: геј параде имају увертиру у парадама совјетског друштва „Доле стид“, које су пропагирале укидање породице и слободу сексуалних односа, које су организовале масовне јавне сексуалне односе – то је све забранио тек Стаљин средином 1930-их година.
А Стаљинова улога у свему?
– Када се разматра Стаљинова политика, треба добро схватити: Стаљин је радио са партијом терориста коју је створио Лењин, који су навикли да руше а не да граде. И он је уобичајеним терористичким методама приморавао доскорашње рушитеље да граде, а оне из „лењинске гарде“ који се с тим нису слагали је просто уништавао, јер је схватао да они опет могу да прибегну терористичкој делатности против изградње нове државе. Уместо терориста на власт су долазили људи из нижих, сељачких слојева, који су умели да граде. Иљин је предвидео Стаљинову „кадровску револуцију“, јер је био уверен да ће сељачка Русија умети да „свари“ бољшевике (зато је иступао против спољашње антисовјетске агресије, разобличавајући, између осталог, агресивну суштину Хитлерову). Ипак, ми видимо како народи Европе и Русије који су претрпели комунистички геноцид никако не могу да се опораве од те смутње, него и даље страдају од последица комунистичког наслеђа, које је поткопало њихове религиозно-моралне темеље, васпитавајући „врхушку“ отргнуту од националног духа, која је, приликом пада комунистичких режима, отела националне ресурсе и живи у раскоши.
Само је Кина, преживевши једно једино поколење „културне револуције“, узмогла да се укључи у међународну конкуренцију нација – цивилизација, и то само зато што је отпочела своје антимарксистичке реформе десетак година пре општег слома „социјалистичког блока“ (али и њу чекају велика искушења).
Иљин је био велики и убеђени монархиста, али је тврдио да нема монархије без духовног препорода Русије и руског народа. Да ли је данас могућа обнова монархије у Русији? Ако не, да ли ће њена рестаурација икад бити могућа као рестаурација Трећег Рима?
– Иљин има познато дела „О монархији и републици“. За монархистичку свест карактеристично је религиозно и породично-родбинско схватање власти – нација је велика породица, а цар је отац нације, који штити њену веру и независност. И заиста, династије су настајале од заштитника народа, од оних вођа који су се одупирали освајачима. Зато су главни појмови монархистичке свести – служење и националан солидарност.
Иљин је сматрао да је код руског народа снажна монархистичка свест. Али, кад је у питању посткомунистчка Русија, он је био „непредрешенац“ (то јест, није сматрао да се унапред сме одлучивати о њеном будућем државном устројству, нап. В. Д.), писао је о периоду „национално-демократске диктатуре“, која би васпитала народ што се нашао у смутном добу: да би се цар устоличио, потребно је за њега припремити место у срцу. За ту будућу, демократску диктатуру, по Иљину, најважније је било васпитање и припрема квалитетног будућег културно-политичког слоја нације. Сада у Русији постоји довољан број дубоких мислилаца који сматрају да се Русија може вратити себи, православно-монархијској државотворности, Аксјочиц, Решетњиков, Смолин, и многи други. Има их и у друштвено-политичкој и пословној средини – архимандрит Тихон (Шевкунов), Малофејев, Степанов, Налимов… За неке тренутно не постоји реалност обнове монархије у Русији, али нико није очекивао ни скори пад комунизма у нас. Живимо у преломној епохи: свет се ослобађа празнине нихилизма и тражи дубоке изворе свог постојања. Зато људи постају сасвим реално свесни да историјске форме, које су кадре да помогну нацијама – цивилизацијама да преживе, постају прихватљиве и могу поново затребати.
Геополитика број 89, 2015.
