Пише: Момо Јоксимовић
Катун Жубер- то старо планинско станиште, најчистији облик живота који је народ подарио самим висинама- увијек је био више од пуке нужде и сточарске навике. Катун је најпокретљивија кућа, најживља географија, најотворенија школа природног и моралног реда. На њега се не иде зато што се мора, него зато што човјек који га једном упозна схвати шта је то живот у најчистијој мјери: близу неба, близу земље, и најближе самом себи.
У старини, катун је био – ритам године. Народ је говорио:“Ко не крене у катун на Ђурђевдан, тај није ни почео годину“. Тај дан је означавао излазак на планину, почетак пастирске сезоне, улазак у зеленило које тек почиње да се пење уз падине. Тамо гдје су Жубер, Крново , Сињавина, Бјеласица спојиле своје висине у један вјечни кров, катуни су расли као гнијезда- од брвна, камена, даске, оног што је природа дала а рука људска укротила. То су била и остала мала царства самодовољности: колибе за сир и каце огњишта која љети држе топлину као да је у њима још зима.
Ђурђевдан је у катуну био празник младости природе. Ту јагњад да заплешу по првим сунчевим зрацима, а момци и дјевојке намјештају погледе који говоре више него што би им ријечи дозволиле. Са планине се тада чује смијех, први фрулашки звук, уздах чистог ваздуха што се напија зеленилом.
Чактари и фруле са Жубера чују се до Цариградам и Котора. Катун остаје у животу све до Митровдана- до тренутка када хладноћа уђе кроз ободе брвана, када се јутро забијели прије него што се петао огласи и када се зна да је сезони дошао крај. Народ каже:“На Ђурђевдан се узме планина, на Митровдан је вратиш“. Тада се силази у село, стока иде прва, затим коњи натоварени мрсом, па затим људи, па тек онда успомене. Катун се затвара као књига која чека своје ново поглавље.
Посебну драж у катунском животу има збир-сабрања народа на отвореном тргу што није прави трг, већ комад равнине под небом. На тим зборовима, на Жуберу или на падинама Бјеласице, живот добија празничку пунину. Купују се сир-онај жуберски и са Сињавине, бијели од оваца а жућкасти од крава,што мирише на траве јарац и зечку у дивљини; купују се јаја, храна, јагњад, телад, коњи што су расла слободно као сами вјетрови , ту се мјере и паре и карактери. И планинке : Зорка, Дуња, Милуша су задовољне својим мљекарима, као и домаћини : Душан, Владо, Јагош… добро угојеним јагњадима , теладима што ће иматити добру со и оно што треба у кућу. На пазару народ није само купац и продавац- он је посматрач и учитељ и пјесник.
Све мирише : и хлеб испод сача и пита што се развија на брзину, и цицвара која пушта жуту слаткост , и дима са огњишта што се небу диже и задржава се изнад колиба и неба,. У том диму осјети се нешто из најбоље народне прошлости- као да кроз храну причају наши преци.
Чобани , ти највернији чувари планина, надмећу се у свирању. Фрула се чује као жица која спаја небо и земљу. Свака мелодија је исповијест: једна је радосна као јутарње јагње, друга тужна као облак што се спусти низ Сињавину. А нрод стаје, слуша, шапуће :“Ево га онај ће бити мајстор“.
Катун је и филозофија. У њему човјек научи да је све што му треба у малој количини : мало хљеба, мало соли, мало огњишта-и пуно срце. Научиш да је стока твој сат , да је вријеме оно што осјете кости, да се вјетар чита као књига. Катун те учи да слушаш, да гледаш, да памтиш оно што људи у насељу заборављају: тишину, мир и мјеру.
У књижевном смислу, катун је сцена најчистијих ликова: чобана што стоје у магли, планинке што сијева очима док мијеша цицвару, дјевојке чији су образу румени као грмље на вечерњем сунцу, момка који носи јагње под рукоим као да држи нешто свето. Све је у катуну мало , али је све велико.
У поетском смислу, катун је стих који је сама планина написала. Он је шум трава, хук потока, око орла, коарак јелена,и онај тајни повјерилац који су чобани одувијек сматрали поруком од Бога.
Катун је старији од књиге, али је књига сама по себи. Његове странице су камен, вода, трава и вјетар. Његови редови су путеви који воде у висине. Његово слово је живот у највећој мјери. И зато, док год има катуна на Жуберу, Крнову, Сињавини и Бјеласици и на свим нашим планинама- имаће и народа који зна да живи у складу са природом, са својом прошлошћу и са својим небом.
