Пише Огњен Војводић

После утакмице фудбалских репрезентација Црне Горе и Хрватске прекјуче у Подгорици, полиција Црне Горе је спровела опсежне мјере обезбјеђивања хрватских навијача док су прослављали побједу хрватске репрезентације пјевањем нацистичких хрватских пјесама из Другог свјетског рата и нових хрватских пјесама нацистичког наратива, са покличима „Уби Србина“, са скакањем и клицањем „Тко не скаче тај је православац“, као и са војним поздравом нацистичке Независне државе Хрватске, „За дом спремни“, а за чије јавно скандирање су и у Хрватској прописане новчане казне. Полиција је превентивно хапсила навијаче наше репрезентације који би се супротставили насилничком понашању хрватских навијача на улицама главног града Црне Горе. Хапшени су и навијачи српских тимова из Србије који би се супротставили навијачима из Хрватске и навијачким реципроцитетом онемогућили насилничко узнемиравање грађана Подгорице нацистичким пријетњама.

Навијачи репрезентације Црне Горе на трибинама су на нацистички покличе хрватских навијача „За дом спремни“, „Уби Србина“ и „Тко не скаче тај је православац“, одговарали скандирањем новог «социјалистичког слогана» састављеног овог мјесеца, можда у неком фудбалском комунистичком клубу, у некој политичкој или политичко-полицијској служби: „Усташе и четници заједно сте бјежали“ – какав није састављан од седамдесетих година прошлог вијека у Социјалистичкој Југославији и Совјетском Савезу. Навијачи наше фубалске репрезентације су се таквом политичком паролом сврстали на страну идеологије и политике партизана Комунистичке партије Југославије у Другом свјетском рату коју је предводио хрватски комуниста Јосип Броз, у комунистичкој партији назван Тито, а супротставили се политичком ставу свих који су у Црној Гори били и сада су против комунистичке државе а за демократску државу или традиоционалну уставну краљевину Црну Гору, тј. против оних који су били у регуларној војсци Југославије против нерегуларне војске комунистичких пратизана у Другом свјетском рату. Наиме, таква идеолошки инструисана навијачка политика политички селектује навијаче спортских репрезентација Црне Горе, то јест народ Црне Горе, као у вријеме државе комунистичког тоталитаризма, Социјалистичке Југославије, или тоталитарне власти Демократске партије социјалиста (партије политичког и кадровског континуитета Савеза комуниста Црне Горе) и њених програмских партија савезника.

Таквим паролама навијачи црногорске репрезентације се сврставају на страну политике Комунистичке партије Југославије која је починила масовне злочине у току и после Другог свјетског рата на простору Југославије – над цивилима политичким противницима комунизма и свештенством Српске православне цркве, посебно на простору Црне Горе гдје су комунистички егзекутори у току рата убили скоро сво свештенство и митрополита црногорско-приморског. Упоредо са спровођењем геноцида над православним свештенством и народом на простору нацистичке Независне државе Хрватске, на простору Црне Горе истребљење православног свештенства су спровеле терористичке групе Комунистичке партије Југославије. Комунистичка партија Југославије је у Црној Гори спровела планско убијање политичких противника комунистичке иделогије и угледних људи који нису хтјели подржати комунистички покрет, сеоских домаћина, судија, свештенства, професора, државних службеника… Због тога је народ Црне Горе комунистичке партизане називао «јамари» и «комунистички кољачи», због масовних злочина и због начина на који су злочине чинили. Партизани Комунистичке партије Југославије су у рату омасовљени присилним мобилисањем становништва и идеолошком пропагандом. Партизани КПЈ су названи Народноослободилачки покрет (НОП) који су чинили Народноослободилачки партизански одреди, формирани и обучавани 1941. године од совјетских инструктора, од којих је крајем 1942. године формирана Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ), марта 1945. названа Југословенска армија (ЈА).

У Социјалистичкој Југославији под влашћу комунистичке диктатуре злочини масовних убистава у којима су жртве покоља цивилног православног становништва бацане у крашке јаме приписивани су само хрватским нацистима, усташама, али после пада комунистичке диктатуре, Совјетског Савеза и Социјалистичке Југославије, почело је објављивање података о масовним злочинима партизана КПЈ. Најпознатији примери оваквих ликвидација су вршени на простору Црне Горе и Херцеговине током такозваних лијевих скретања, као и у Словенији и Истри, такозване Фојбе. Револуционарни комунистички покрети су по природи екстремистички, а да партизански покрет КПЈ није у томе изузетак свједочи и следећи цитат дијела писма Блажа Јовановића комесару Веселину Лаловићу: „Према поузданом извјештају сада иде стално у Подгорицу код Станка Марковића једна мала плава дебела ђевојчица од 14-15 година са плавим капутом и плавом капуљачом, из Рогама. Она иде сада мјесто Буле Стаматовић о којој смо вам прије писали. Њу треба ухватити и саслушати, па ако је за ликвидацију и ликвидирати.“ У Зборницима докумената и података НОР-а, издаваним после 1945. године, могу се наћи свједочанства убијања грађана (сељака, државних службеника, свештеника) или заробљених припадника Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). Ево два таква примјера, први је из Саопштења штаба Дурмиторскога партизанског одреда од 9-га јануара 1942, а други је из извјештаја о акцијама бабичкога партизанског одреда за месец децембар 1941 год. (Југоисточна Србија): „Двадесет разбојника на челу са издајником Љубом Минићем побјегли су са Италијанима, а 70 шпијуна је ухваћено који ће бити сви стријељани. Стријељања су већ отпочела.“  „У овом крају, око Бабичког и Јашуње створили смо потом скоро у свим селима НОФ а у Бабичком и у Градашници и сеоске десетине. За то време предузели смо чишћење терена од народних издајица. Стрељали смо неколико четника, једног недићевца, тројицу који су долазили у логор са намером да нас шпијунирају, једну жену шпијунку и два петоколонаша.“

Комунистички југословенски партизани, које су почетком Другог свјетског рата обучили и наоружали оперативци Совјетског Савеза, на крају рата су се придружили Црвеној армији СССР-а која је простор Југославије ослободила од нацистичке окупације, а југословенски партизани су се обрачунавали са политичким противницима формирања комунистичке државе и са класним непријатељима, што је био свако ко је имао приватну својину. Због тога је из Црне Горе организован масовни збјег народа, цивила, православног свештенства и припадника краљевске југословенске војске, такозваних Четника, и свих људи демократског антикомунистичког или монархистичког опредјељења, који је кренуо према европским демократским државама под војном контролом „савезничке војске“. Велики број припадника краљевске војске, свештенства и цивила је на том путу био заробљаван од комунистичких партизана и масовно стријељан на простору Босне, Далмације, а највише Словеније. Тада су војску комунистичких партизана чиниле и хрватске војне формације НДХ које су биле дио Вермахта али су на крају рата прешле у Народноослободилачку војску Југославије према договору са хрватским комадантом Комунистичке партије Југославије, Јосипом Брозом. Заправо, сарадња фашистичког хрватског покрета и Комунистичке партије Југославије трајала је од времена илегалног рада у Краљевини Југославији а посебно у иностранству када су вође оба покрета биле избјегле из Југославије када је рад левичарских и десничарских екстремистичких покрета у Краљевини Југославији законски забрањен, а имали су исти интерес – рушење Краљевине Југославије.

Није тачно да су „усташе и четници заједно бјежали“ после рата нити да су у рату сарађивали – напротив, константно су били у војним сукобима у рату и после рата. Сјетимо се да је вођа четника Црне Горе, Павле Ђуришић, убијен у логору нацистичке Независне државе Хрватске. Подсјетимо комунистичку власт и опозицију у Црној Гори да је нацистичког хрватског поглавника, Анта Павелића, у Аргентини убио Благоје Јововић из Бјелопавлића, који је био официр војске краљевине Југославије а онда је у „четницима“ бранио народ од комунистичког терора, а није бјежао са усташама него је са рођаком, официром Краљевине Југославије, Јаковом Јововићем, бродом отпловио у Италију, у Европу…

КОМУНИСТИЧКО ИДЕОЛОШКО ИЗЈЕДНАЧАВАЊЕ

Изједначавање српских Четника (припадника регуларне Југословенске краљевске војске који су први у Европи подигли устанак против нацистичког окупатира и који су штитили наш народ од комунистичког терора), и хрватских Усташа (војних формација формираних од нацистичког окупатора у оквиру Вермахта и који су на простору Југославије спроводили пројекат Холокауста) какво је пласирано паролом навијача фудбалске репрезентације Црне Горе говори о непознавању повијести и идеолошком историјском инжењерингу, левичарском екстремизму и прохрватском политичком програму актуелне власти и организатора црногорских навијача. Нажалост, предсједник и премијер Црне Горе, многи политичари прохрватске позиције и опозиције, похвалили су понашање црногорских навијача на утакмици репрезентација Црне Горе и Хрватске.

Аналитичким истраживањем узрока таквог идеолошког наратива навијача наше фудбалске репрезентације дошло се до претпоставки да су исте идеолошке службе, званичне и незваничне, организовале и црногорске навијаче у Загребу на претходној утакмици репрезентација Хрватске и Црне Горе када су на трибини истакли транспарент «Са Ловћена вила кличе опрости нам Дубровниче» а хрватски навијачи клицали „Уби Србина“. Новинари упућени у ту тему претпостављају да су креатори таквих транспарената и комунистичких слогана „наших“ навијача, поред појединих политичара и вођа навијачких група. и агенти Агенције за националну безбиједност Црне Горе која у народу слови и као државна служба идеолошке контроле, какве су постојале у комунисточкој држави Црној Гори. Индикатор такве претпоставке је чињеница да је недавно изабрани шеф АНБ-а хрватске народности, којег је изабрао за ту функцију премијер владе Црне Горе. Други индикатор такве претпоставке је и чињеница да су службеници АНБ-а претежно присталице комунистичке идеологије и агенде атеистичке агитације против православног предања у Црној Гори. Претпоставке о учешћу АНБ-а у осмишљавању кроатистичоког и комунистичког наратива навијача репрезентације Црне Горе потврђује и чињеница да је нови шеф црногорске Агенције за националну безбиједност био на претходној фудбалској утакмици између репрезентација Црне Горе и Хрватске у Хрватској, на трибини са хрватским навијачима који су скандирали „Уби Србина“.

Подсјетимо на државно-политички примјер споја сродних тоталитарних идеологија – нацизма и социјализма: Националсоцијалистичка њемачка радничка партија (њем. Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei), познатија по свом акрониму НСДАП (од њем. NSDAP), или као Нацистичка партија (њем. Die Nazi-Partei), која је била политичка странка у Њемачкој од 1919. до 1945. године. Адолф Хитлер, посљедњи вођа Нацистичке партије, је именован за канцелара Њемачке 1933. године и установио тоталитарни режим, познатији као Нацистичка Немачка. (Нацистичка Њемачка је формирала нацистичку Независну државу Хрватску, на највећем простору Југославије, која је као дио Вермахта на том простору спровела геноцид над српским и јеврејским народом).

ЕВРОПСКЕ ИЛИ КОМУНИСТИЧКО-КРОАТИСТИЧКОКАТОЛИЧКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

Када би политичке пароле идеолошки настројених навијача фудбалске репрезентације Црне Горе схватили као идеолошки став садашње власти Црне Горе то би значило да актуелна власт жели Црну Гору учланити у Европску унију са наслеђем идеологије комунистичке диктатуре Социјалистичке Југославије и Црвене армије Совјетског Савеза са којом је партизански покрет КПЈ «побиједио» дио регуларне војске Краљевине Југославије, такозване Четнике (на шта алудира социјалистички слоган црногорских навијача, „Усташе и четници заједно сте бјежали“), док је већи дио краљевске југословенске војске био у нацистичком заробљеништву на простору Њемачке. Такође, намеће нам се логично питање, судећи по прохрватској политици власти, да ли актуелна власт европске интеграције схвата као повратак у југословенске интеграције Социјалистичке Југославије или Краљевине Југославије у којима је наш народ био политички, полицијски и економски подређен кроатистичком католичком или кроатистичким комунистичким кадровима?

Према догађајима у Подгорици које су омогућили Министарство унутрашњих послова, Управа полиције и Агенција за националну безбиједност Црне Горе, уз сагласност премијера владе, чланство Црне Горе у Европској унији актуелна власт подразумијева као подређеност православног српског народа и Српске православне цркве хрватској римокатоличкој мањини у Црној Гори (која чини 3 одсто становништва) и нацистичким хрватским хулиганима из Хрватске – као што се према Српској православној цркви и српском православном народу поступа у Хрватској, и какву је политику спроводила власт коалиције Демократске партије социјалиста са својим хрватским министрима и са партијама муслиманске мањине, албанских партија и Бошњачке странке, које су дио и садашње власти одлуком премијера и партије Покрет Европа сад.

Исто Министарство унутрашњих послова и Управа полиције, уз јавни позив предсједника државе и премијера, су августа ове године упутили преко 200 полицајаца и припадника комуналне службе у село у општини Беране у два сата после поноћи, предвођених предсједником Општине Беране, да спријече постављање споменика Павлу Ђуришићу, четничком команданту Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату, а да би спријечили идеолошку друштвену дестабилизацију Црне Горе од мјештана села Заостро, у које се тешко долази и моторним возилима, од стотинак патриота поштоваоца четничког покрета окупљених на прослави и митрополита Методија који је благословио откривање споменика. Мјештанин на чијем имању је постављен споменик је ухапшен и био је у затвору док није почео штрајк глађу и пуштен је видно нарушеног физичког и психичког стања. Ухапшен је младић и судски процесуиран који наводно није допустио новинарима из Подгорице снимање скупа, али ти новинари нису дошли у ресторан Велдер паб, у центру Подгорице, да сниме нацистички пир хрватских хулигана, скакање и скандирање „Тко не скаче тај је православац“ и клицање „Уби, уби Србина“, јер нису православни и нису Срби него образовани у комунистичом школском систему и индоктринирани идеолошком историјом Комунистичке партије Југославије која се учи још само у државним школама Црне Горе.

Садашња власт кокетира са Српском православном црквом не желећи да направи исту грешку као ДПС нападом на Српску православну цркву, најбројнију и традиционалну вјерску заједницу и државотворну установу Црне Горе, због чега је ДПС изгубила изборе августа 2020. године, а садашња власт добила изборе захваљујући подршки православне цркве. Премијер и већина министара актуелне власти програмски креирају колонијалну климу у Црној Гори, од колонијалне културне политике до полицијског подаништва непријатељима нашег народа и наше православне Цркве, како онима са блиског Истока тако и онима са блиског Запада, а колонијална клима по природи ствари прелази у насиље према подређеном народу као што је то било у комунистичкој диктатури социјалистичке Југославије а потом у вријеме власти ДПС-а и његових партија сателита.

Црна Гора је најмања и једина држава бившег социјалистичког система у којој није нити једном државном декларацијом осуђен комунистички тоталитаризам или одато поштовање жртвама комунистичког терора који је у Црној Гори био монструозан, а у којој се до данас антифашизам и антинацизам критикују са позиција комунизма, то јест са идеолошким ставовима комунистичке државне и друштвене доктрине. Напротив, Црна Гора је најмања држава кандидат за чланство у Европску унију, у којој је 2018. године, скоро 30 година после рушења Берлинског зида, државна власт поставила споменик у главном граду комунистичком диктатору, доживотном предсједнику Комунистичке партије Југославије и Социјалистичке ФР Југославије.

Да ли је Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве дала саопштење поводом јучерашњих догађаја у Подгорици? Наиме, због говора мржње хрватских навијача у којем је прецизно назначен „објекат“ мржње – православни народ. Да ли ће митрополија црногорско-приморска поступати као у периоду владавине ДПС-а када је правила погрешне компромисе који су креирали слику позитивног односа власти према православној цркви и политички анестезирала народ док власт није формирала и изгласала закон за законски прогон и отимање имовине православне Цркве у Црној Гори, због чега је православни народ морао да изађе на улице и протестује у црквеним литијама да би физички заштитио своје Светиње и свој опстанак од богоборне власти коју су чиниле и поједине партије које су учествују и у садашњој власти, на инсистирање премијера којег је митрополија посредно или непосредно предложила новој власти за политичку функцију и којега сада позива као званичника да на почасном мјесту присуствује вјерским обредима… Подсјетимо, „коректан однос“ према достојницима православне цркве имају и званичници Турске и Хрватске али из Турске и из Хрватске су прогнани скоро сви православни хришћани, а живот преосталих православних хришћана је дозвољен само у храмовима, као што је то било и у Социјалистичкој Црној Гори.

НАЦИ-КАТОЛИЧКО-КОМУНИСТИЧКИ КОЛОНИЈАЛНИ ПРОЈЕКАТ – ХРВАТСКА

Између Црне Горе и Хрватске постоји отворено питање границе од формирања Републике Хрватске у Социјалистичкој Југославији, односно од формирања Бановине Хрватске у Краљевини Југославији 1939. године као њемачко-италијанског римокатоличког логистичког геополитичког пројекта у припреми почетка војних освајачких операција Сила Осовине, то јест у припреми почетка Другог свјетског рата. Наиме, Хрватска је формирана као геополитички колонијални пројекат контроле југословенског јадранског приморја, на чије формирање је пристала Краљевина Југославија (која је такође креирана као геополитички пројекат) под притиском нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, а што је подразумијевало постављање хрватске границе и у повјесни простор приморја Црне Горе ради поморске и копнене контроле улаза у Бококоторски залив као једини заливски акваторијум Црне Горе. (Краљевина Југославија је била колонијални вишевјерски и вишенационални државни геополитички пројекат у циљу политичке и вјерске колонизације српског народа – онемогућавања државног, вјерског и и језичког уједињења српског народа на простору Далмације и Балкана после Првог свјетског рата у којем је српски народ био на страни побједника и претрпио геноцидни погром.)

24. августа 1939. године објављен је споразум предсједника владе Краљевине Југославије (Министарског савета) Драгише Цветковића и вође Хрватске сељачке странке Владимира Мачека – „Уредба о установљењу Бановине Хрватске“, када је Дубровник први пут ушао у границе ентитета названог Хрватска. После доношења такве уредбе у Б. Хрватској је почео прогон православног српског и јеврејског становништва. О снази утицаја Сила Осовине и Ватикана у Краљевини Југославији свједочи и чињеница да је исте године у Београду отрован српски патријарх Варнава који се са свештенством и православним народом супротставио југословенској Скупштини у доношењу Конкордата између Југославије и Ватикана којим је Српска православна црква подређена римокатоличкој (који је био логистичко средство Сила осовине у десуверенизацији држава преко државе Ватикан која је помогла формирање власти фашистичке Италије и нацистичке Њемачке). У одбрани основних вјерских права Српске православне цркве патријарх и свештенство су организовали протестне литије, Крваве литије, које су од стране југословенске жандармерије у Београду брутално разбијене а владике и свештеници су брутално претучени.

У току Другог свјетског рата нацистичка Њемачка је, пошто је окупирала Краљевину Југославију, проширила Б. Хрватску на Босну и Херцеговину и формирала нацистичку Независну државу Хрватску, што је било и прво повјесно формирање државе Хрватске. Хрватска војска у саставу Вермахта је извршила милионски геноцид над јеврејским народом и српским народом који је био већински у већини области Далмације а сасвим већински у континенталном дијелу такозване Независне државе Хрватске, Босни и Херцеговини. Савезник нацистичке Хрватске у формацијама Вермахта и спровођењу уништења православних хришћана и Јевреја Босне и Херцеговине била је исламска заједница (у формацијама као што је била Муслиманска милиција), тј. припадници исламизованог становништва Босне и Херцеговине у вријеме отоманске окупације.

Мало је позната чињеница да је формирање Независне државе Хрватске признао и Совјетски Савез који је тада још био у добрим односима са нацистичком Њемачком. Признавање нацистичке Хрватске од стране Совјетског Савеза треба посматрати у контексту споразума о ненападању који су 1939. године потписали министри спољних послова Совјетског Савеза, Вјачеслав Молотов и Њемачке, Јоаким фон Рибентроп, то јест споразума између сродних партија, Хитлерове Националсоцијалистичке њемачке радничке партије и Комунистичке партије Совјетског Савеза. Међутим, када је нацистичка Њемачка почела инвазију на Совјетски Савез Хрватска је одмах упутила војску на Источни фронт која се истицала у ратним злочинима над руским православним становништвом…

После Другог свјетског рата формирана је Социјалистичка ФР Југославија под влашћу Комунистичке партије Југославије која је представљала потпуну кроатизацију простора Југославије под вођством кроатистичких комунистичких кадрова. У Социјалистичкој Југославији је формирана Социјалистичка Република Хрватска којој су потврђене и проширене колонијалне границе на скоро читавом приморском простору Социјалистичке Југославије, на повјесном простору српског народа Далмације и након што је у Другом свјетском рату на том простору спроведен геноцид над српским народом. Дио простора Босне и Херцеговине који је у Краљевини Југославији додијељен Б. Хрватској враћен је у природне границе Босне и Херцеговине која је у Социјалистичкој Југославији планирана као исламска Република Босна и Херцеговина. Истовремено, на дијелу приморја Југославије који је „природно“ и према повјесном праву припао Републици Црној Гори, кроатистичка католичка мисија, у континуитету римокатоличке колонизације јадранског приморја, до данас спроводи католичку колонизацију Бококоторског залива креирањем католичких култова на повјесном простору православне хришћанске цркве и већинског православног хришћанског народа, пласирајући прозелитски хрватски национални наратив о Бококоторском “заљеву хрватских светаца“ – у којем живи 3 одсто католичког становништва.

Грађански рат у Социјалистичкој Југославији 1991. године је почео једностраним одвајањем Републике Хрватске од Југославије, када је Хрватски Сабор из Устава Р. Хрватске избрисао српски народ као конститутивни народ, и када је власт Р. Хрватске формирала паравојне формације које су оружано нападале војску Југославије, убијале и протјеривале цивиле нехрватске народности у програмском довршавању државног колонијалног кроатистичког католичког пројекта прогона и уништења православног српског становништва са простора Хрватске. Сецесију Р. Хрватске од Социјалистичке Југославије подржале су Њемачка и Ватикан и оправдали прогон у војним операцијама скоро милион становника српске народности са простора Хрватске од 1990. до 1995. године, као и римокатолички прозелитизам према православном хришћанском српском народу који се константно спроводи до данас. Таква такозвана држава Хрватска, нацистичко-фашистички католичко-комунистички геополитички пројекат геноцидне повијести, без проблема је прихваћен у Европској унији као кредибилан колонијални пројекат.

извор: https://ognjenvojvodic.wordpress.com/