Пише : Тихомир Бурзановић

Када предсједник државе ћути на отворени говор мржње упућен њеним грађанима, то није дипломатска суздржаност – то је политичка порука. А поруке, посебно у Црној Гори, никада нијесу случајне.

ЋУТАЊЕ КОЈЕ ЈЕ ПОСТАЛО ПОЛИТИКА

Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић није осудио скандирање “Убиј Србина” хрватских навијача у Подгорици. Није дао изјаву, није послао саопштење, није макар протоколарно изразио забринутост. Ни ријеч. Ћутање није увијек проблем. Некад је мудрост. Али кад је у питању отворени позив на насиље, упућен према идентитетски најбројнијој заједници у Црној Гори – онда ћутање постаје дио проблема.

У држави гд‌је се политички капитал гради на “балансирању”, Милатовићев избор да прећути најгрубљу врсту етничке мржње више говори о његовим политичким калкулацијама него о његовим државничким начелима.

ЗАШТО ЈЕ ПРЕДСЈЕДНИК ЗАЋУТАО?

 Постоји неколико могућих објашњења, и ниједно није добро:

Страх од замјерања “партнерима” у Загребу и Бриселу


Црногорски лидери често показују рефлекс да ћуте како не би “наружили имиџ” пред међународним структурама. Али ако европска перспектива зависи од толерисања говора мржње – онда то није европска перспектива, већ политички кукавичлук.

Увијек иста прича: Срби се не смију бранити јер “није вријеме”

Дио политичке елите сматра да би сваки помен анти-српског говора био “продубљивање под‌јела”. По тој логици: вријеђање је дозвољено, осуда није. А то је логика која дугорочно производи фрустрацију, не стабилност.

Погрешна процјена да ће се ствар заборавити

У Подгорици се много тога заборавља, али вријеђање идентитета не спада у ту категорију. То улази у дугорочно памћење грађана. Предсједник гријеши ако мисли да није остао уписан као неко ко – у кључном тренутку – није рекао ништа.

ДРЖАВНИК ИЛИ ТУРИСТА У ПОЛИТИЦИ?

У озбиљним државама, шеф државе реагује одмах и јасно. Чак и када не жели да погорша односе са другом државом, макар каже: “Говор мржње је неприхватљив у Црној Гори.” То је елементарни рефлекс лидера који штити све своје грађане. Милатовићев изостанак реакције показује или:

да не разумије улогу предсједника, или да разумије, али свјесно бира да је не игра.

Обје опције су забрињавајуће.

ШТА ОВО ЗНАЧИ ЗА СРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ?

За српску заједницу ова епизода је болни подсјетник да институције неријетко реагују селективно. Ако је мета српски идентитет – онда је реакција опциона, а не обавезна.

Овакво ћутање додатно учвршћује осјећај да се српска заједница третира као политички терет, а не као равноправни дио друштва.

ПОЛИТИЧКА ОДГОВОРНОСТ

Предсједник не мора да се свиђа свима. Не мора бити гласнији од других. Али мора бити – предсједник. А предсједник не смије дозволити да се на стадионима Црне Горе скандира “убиј” било кога, а да институција предсједника остане глуха и нијема.

То није неутралност. То је нормализација мржње.

ЋУТАЊЕ КОЈЕ ЋЕ ГА СКУПО КОШТАТИ

Црна Гора је мала држава, али има велику политику – политику симбола, порука и сигнала. Милатовић је послао сигнал. Баш онај најгори: да се говор мржње према Србима може игнорисати без политичке цијене.

Можда је мислио да ћути да би сачувао стабилност.

Али ћутање пред мржњом никада не чува стабилност.

Оно само охрабрује оне који мисле да је мржња дозвољена.

 А то, господине предсједниче, није пут ни у Европу, ни у цивилизацију. То је пут у моралну празнину.