Пише: Ђуро Загорац

Храбри рађају храбре! Храброст је наследна, и у појединачном и у колективном смислу: има храбрих појединаца, као што има и храбрих народа.

Наш народ је (и) то преточио у пословицу: „Ивер не пада далеко од кладе“, или „Не може куја да окоти вука…“

Ко су били родитељи др Радована Караџића?

Отац Вуко рођен је 1912.године у Петњици, од оца Стевана и мајке Марице. Био је четврти син у породици, најмлађи и самом том чињеницом дуго је мажен. Лепота је била само подразумевајућа додатна ствар. Сеоским пословима Вуко није био бог зна како анимиран: био је лакши на игри и песми, на ношењу и предаји какве поруке више него на косидби. Волео је Вуко понешто и да мајсторише, нарочито му је лепо стајала обућарска опрема.

Кад је започео Други светски рат, Вуко је био зрео човек, а од две устаничке војске, каквих је вазда међу Србима и Црногорцима било, он је одабрао четничку. Дакле, ону, коју су махом одабрали и остали Караџићи из Петњице. Онако наочит и плаховит, Вуко са оружјем постаде силан. Време за женидбу полако му је пролазило, тачније, одлагао је ствар, чекајући боља, мирнија времена. Момачке дане му је, ипак, прекратила мајка Марица која га је на женидбу присилила 1943. године. Наравно, она му је и девојку одабрала, испросила… старо правило о јединој истинској мушкој емоцији на нашим просторима, оној која се односи на мајку, потврдило се и овде.

Марица је у избору снахе показала сву рационалност и мудрост: девојке из Петњице су јој се чиниле исувише господствене, јер су их родитељи штедели тешких радова.

Марица је одлучила да потражи „планинку“, коју је нашла у месту Добра Села, изнад Петњице, а у којем је клима била још суровија него у Петњици. Уз радну карактеристику, будућа млада морала је да испуни још два услова: да бусе из честите и вредне куће и да рађа здраву и мудру децу.

Девојка по имену Јованка из Добрих Села, избор Марице Караџић, беше из гласовите куће Јакића, од оца Јована и мајке Јефтимије.

Јованка Јакић је била друго дете, а када је испрошена имала је 20 година, 11 мање од просца. Иако није знака Вука, она пристаде да се уда, чувши да је момак ипо. Оскудица у свему па и у момцима, учврстила је њену одлуку.

Марица Караџић је ствар убрзала желећи, поред осталог, да сина више веже за кућу него за пушку. Али, изненада искрсну препрека…

Мушке главе из Јованкиног села биле су на оној другој, партизанској страни, а поједини Јакићи водили су у свему томе главну реч. Добра Села су тад називали и Малом Москвом. У Малој Москви дурмиторској певала се и песма: „Где извире Дњепар, Волга, Нева, где се химна човечанству пева, тамо мајко, моје мисли, лете…“

На младожењиној страни, доле у Петњици, стихови су гласили:

„Телефонске везе зује,
Краљ нам Петар поручује…“

Али, Марица беше мудра у сваком погледу, те се издиже изнад сваке идеологије, те присили чистунце на обе стране да попусте и ућуте.

Убрзо се поче назирати и расплет Другог светског рата, тачније место победника и губитника. Шта да раде Караџићи?! Да остану код куће, да не изводе никакве акције и офанзиве, да не убијају, да не пљачају… Тако беше. Чували су своја огњишта и своју децу, а одабрали су страну родољубивих и националних нагона.

Тако је размишљао Вуко. Мати га је подржавала, а жена храбрила. Вуко се повукао, победницима је чак вратио и пушку. За разлику од политичких истомишљеника, који су једва чекали прилику да се спасу код Енглеза (тамо их чека млади краљ са краљицом) и Американаца, Караџићи су одложили и оружје и илузију.

Вуко је, као и обично, седео код куће. Беше позна јесен, година 1944. До њега нису стизале никакве вести, чак ни оне са великих фронтова. Али, спокој убрзо замени нешто друго.

Било је касно, око пола ноћи. Пси су лајали, као да их је неко драо. А, онда, лупа на кућним вратима. Вуко је предосетио неко зло. Марица није дозволила да се он огласи, већ је она одговорила:

– Ко је?! – огласила се Марица.

– ОЗНА – отварај – уследио је снажан командни одговор.

Вуку беше одмах јасно, те поче да се обува и облачи.

– Куда га водите? – питала је несаломљива мајка.

Жене су се скамениле, а Вуко сам себи беше мали и беспомоћан. Али, од страшног има и страшније. Зачу се пуцањ.

– Убише Вуку – закука мајка.

Уследио је и други рафал….

Ноћ је била тамна, а пуцњава ппојачала врисак и кукњаву. И док су се укућани прибирали, решени да крену према пуцњу, на вратима се појави Вуко. Био је обливен крвљу која је текла из руке, из ногу… превијали су му ране, облагали ракијом, а он узбуђено причао:

– Рекли су да ме воде у команду места… Чим су зашли, решише да ме убију… Ја се отимао, кад је онај из стројнице пуцао, успео сам да му ухватим цев и да је скренем. Пао сам као да сам мртав… Нису више хтели да троше метке убеђени да сам мртав – причао је испрекидано човек, који је умакао смрти.

А та ноћ за припаднике ОЗНЕ (Одељење за заштиту народа) била је уобичајена: они су једноставно „чистили“ терен од непријатеља. И те ноћи, после хватања Вука, двојица момака су запевала. А мештани су знали: чим се ноћу чује песма, неко мора закукати.

Идеја да се акција о Вуковој ликвидацији понови, није могла да се реализује, јер није имао ко да је оствари. Веровање – не понављај убијање онога кога метак једном није хтео, не чини грех – било је пресудно у Вуковом животу.

Када је Марица сутрадан стигла у Шавник, у команду места, и саопштила им Вукову поруку – или да га лече или да га дотуку – била је дочекана са подсмехом. Нико није веровао да је човек уопште жив. Вука су одвели у болницу, а Јованка се и сама чудно осећала. Да ли од страха? Не, она је увелико затруднела. Истога дана када је Вуку указана стручна помоћ, против њега је покренут и кривични поступак. Из болничког кревета он се преселио у затвор, а после истраге му је суђено: Девет година робије.

Казна је била оштра, али је то била и потврда да Вуко није у рату окрвавио руке. Јер, да јесте, каква је владала судска пракса, платио би то и својом главом.

Ни рађање сина Радована није могло да заустави Вуково физичко и психичко клонуће. Чак ни ране од муке нису зарастале. Посебне проблеме Вуко је имао са ногом.

Вуко се жалио Вишем суду, али се жалио и тужилац. Обојица су, свако са свога становишта, сматрала да је казна непримерена. Очајан, Вуко је у мислима имао само једну жељу – да остане жив и да види свог сина јединца, свог првенца Радована. Али, уместо помиловања или смањења казне, Вуко је доживео нови шок: Виши суд не само да му је потврдио казну, него ју је и удвостручио. Дакле, 18 година робије.

Међу затвореницима, где је издржавао казну, налазио се и др Лука Јовићевић. Сведок Вукиних мука, заузео се да га оперише. После тог захвата, Вуко се препородио, није више имао болове и могао је да хода. Истина, нога му је остала краћа, али у односу на раније муке, то је било неважно. Тај белег носио је до краја живота, старењем је бивао све видљивији.

Уз Марицу и Јованка је кренула у борбу за правду. Потврђеној процедури, поднели су захтев за Вуково помиловање. Тај захтев појачале су и доказом да је Вуко вратио пушку одмах после партизанског прогласа, који је, узгред, свакоме ко то учини јамчио и слободу.

Био је то јак адут! Вуко је постао слободан. После 6 година стигао је у јесен 1950.године, у Петњицу. У јуну исте године Радован је напунио 5 година.

Када се нашао у очевом загрљају, припио је своје детиње срце уз оца, осећајући да ће да искочи. Радован је тек почео да спознаје једну нову, очинску љубав. Физичку бол и своју краћу ногу, Вуко је скривао од детета колико је могао.

Затворска казна утицала је на Вука у сваком погледу. Он је желео да ради и да ствара. Одлучио је да одмах напусти Петњицу, спустивши се у Шавник. У новој кући, у пет наредних година, и Караџићи су се умножили: Лука (1951), Иванка (1952), Иван (1954) и Радисав (1955).

Вуко је покушао да се запосли као обућар, али нигде није био примљен. Остаде му тако само грађевина.

Кад је Радован завршио четврти разред основне школе, Вуко је наредио да се пакују. Пут их је водио у Никшић, град у коме се радило и градило, и у којем је и за Вука било мало наде и више простора.

Јованка није ни ишла у школу. И поред петоро деце, жарко је желела да ради, не би ли свима било лакше. Није јој било тешко да оде чак до Конавла, да одатле на рукама донесе вина и да тако зарађује.

– Све ми се вратило, моје муке док их нисам подигла заменила је радост кад су одрасли – поносно говори Јованка.

У својој 75-ој години, 1987.године у Никшићу умро је Вуко Караџић, отац др Радована Караџића.

Радован је више био везан за мајку него за оца. И ликом и карактером су били ближи једно другом. Својом виталношћу, посебно оном духовном, Јованки је пре место било међу беседницима него међу домаћицама. Да је правде к’о што није, она би комотно могла да буде једна од ретких жена академика.

У пропагандном рату који је свој врхунац достигао баш у ужасу грађанског, суровог рата, у Босни и Херцеговини, Радован Караџић је био прва мета. Бројне гадости на рачун његовог оца, требало је, заправо, да погоде сина. Тако су и неки црвени Дурмиторци, уз помоћ својих налогодаваца, лансирали причу да је стари Вуко, звани Огребина, био познати „дурмиторски кољач“, и да је тобоже на крају рата, од четника постао партизан – па све до тобожње „Споменице 41“. Али, прича ту не престаје: е, онда није био у комунистичком затвору због злочина, него због инцеста…

У медијском рату нико се не штеди: ни жене, ни деца, ни живи, ни мртви, а богами ни зној, ни крв, ни сузе. А, тек кад се после лепо упакује и сервира, може изазвати не само радозналост већ и позорност.

Вуко је био обичан смртник. И поред тога, његова је сахрана узбудила пролетерски Никшић. Његови посмртни остаци покопани су по строгим верским, православним обичајима, што је тада била реткост. А зна се да је и то урађено по жељи његовог сина Радована, који можда ни у сну није сањао, да ће идеолошке врдаламе свих врста, уобичајавати сваку политичку перверзију и сваки политички инцест,не би ли се дочепали власти: час комунистичке, час четничке, како кад и коме треба. У том смислу, и спорни и неспорни син Вука Караџића, и с грехом и без њих, могао би таквима да постане ако не идол и узданица, оно барем особа вредна пажње и поштовања.

(Наставиће се…)

извор: соколац