Прича моје мајке Марије Видове Вековић, удате партизанску кућу Асановић, о покољу који се десио на Аранђеловдан у селу Фрутку Даниловград.

Ујутро рано ушли су партизани у село и наредили сељанима да не смију излазит или се удаљиват од кућа под смртном пријетњом.Није их било више од педесет.Од наше куће са западне стране направили су бункер са митраљеским наоружањем .Ускоро је почела пуцњава испочетка ко одмјеравање снага, онда жесток окршај. Кроз пушкарнице од куће видјели смо само мртве војнике Њемачке. Команде су биле на њемачком и нашем језику само са нагласком другачијим од нашег. Њемачки губици су били велики али су у таласима нападали обор и нашу кућу.Тако је било цијели дан.

Увече је све замрло.У кући сем моје мајке је баба Мара, сестра попова Калуђеровића. Сви смо у кужини поред најдебље зида куће од 150цм. Заштићени од сваког метка. Својим тијелом заједно са ћерком штитиле су нашу мајку која је имала тежак порођај и трауму. Брата Пера убили су партизани као невину жртву покоља на Крнову а сина Радоја одвели у партизане.Моја два брата и сестра су превише мали, плачу жедни су, а нема више воде у бурилу и варенике .Баба учи мене и тетку како да неопажено изађемо из куће и донесемо бар варенике. Наше штале и стока су на триста метара од куће, па излазимо по мраку поред партизана и улицом Туровића стижемо на Пасје пландиште гдје су штале и стока. Помузле смо на брзину неколико литара млијека и пустили стоку ван штала да не гладује.

У рану зору почиње највећи напад њемачких војника на нашу кућу, користе минобацач и погађају партизански бункер уз нашу кућу. Партизани су рањени и траже помоћ, наша баба и мајка Анђа под кишон метака их уносе у кућу.Превијају их и у исти угао са дјецом склањају.Њемци сад намјерно гађају кућу, јер мисле да у њој има још партизана а и жељни су освете. Гранате се одбијају од дебелих зидова док на крају једна није прошла кроз кров и тешко ранила моју мајку.Под кишом метака баба је сакрила брата Милорада у избу рођака Риста Живкова заједно са Милутином ,Василијем и Заријом, које је сестра Радуша покрила сијеном. Сретосмо се под кишом метака насред Статог обора ,баба каже да идемо код оца Вида на Орја луку гдје је четнички штаб да зауставе покољ њемачки у селу.Јелица одбија и заједно са Радушом и својом мајком ускоћише да спашавају дјецу.Из куће нико није жив изашао оне су ко вучице браниле свој род голим рукама на бајонет.Радуша мртва и даље држала мртвог Томислава ,са друге стране зида сестра Милисава Радоњића је мртва држала Томислава за руке у жељи да га извуче кроз прозор.Моју мајку Анђу и тек рођену ћерку живе бацили на огњиште.

Кроз Нови Обор и улицом Туровића стигла сам на Орју Луку .Срела оца и само рекла – спашавај, све погибе у Фрутку.Он је голорук са братом Вуком Марковим В. И, кумом Јолем Живковим Ђуровићем у трк преко Драћеве Главице се сјурили у село. Јоле зна њемачки јер је високо образован.Објашњавају Њемцима да ту кућам нема партизана и да су побјегли према Загорку а оставили жене и дјецу села Фрутка на милост и немилост усташама и Њемцима.Марко налази њемачког војника гдје пије ракију изнад мртвог му дједа Машана.Испод кревета је стриц Ристо који се на тај начин спасио.Спашавају Софију Пешић, касније Кликовац и њене двије сестре, за њихову мајку је било касно. Мој отац Видо улази у кућу и види страшан покољ деветоро мртвих.Само се чуо његов лелек .Њемци се нијесу заустављали само су кренули напријед остављајући своје мртве. Неко жељан славе са педесет партизана желио је да зароби десетине хиљада њемачких војника.

Њемци су из Грчке бјежали од руске освете. Партизански официр је постао народни херој, насложио причу да су четници криви за покољ. Шутјело се дуго .Нико није пружио руку Вуку и Јолу чији је брат стријељан као професор у Крагујевцу.Мог оца нико није дирао. Био је штаблија Баја Станишића и Блажа Ђукановића под Острог .Кад су га извели на стријељање неко од партизана га је препознао и рекао хоће да стријељају Вида Глигова Вековића настало је комешање међу партизанима. Иступа млади партизански официр Живко Перуновић и својим тијелом штити мог оца,  исто раде и Пјешиваћки и Бјелопавлички партизани. Неки мудар партизански официр се умијешао и рекао кад вам је толико стало до њега, носите га његовој кући. Дао је десет војника да га заједно са Живком однесу на Фрутак. Мој отац Видо Глигов је директни потомак Бијелог Павла од лозе Немањића.

По сјећању унук најстарији, Драган Миланов Асановић