Пише: Дејан Бешовић
Ни одређивање средишњег дијела те границе за Динића не представља потешкоћу, иако је у том дјелу она нешто неизвјеснија: „Где
је управо пресецала долину Таре може се одредити са приличном сигурношћу. […] Брсково је 1433. године било у деспотовини, а у њој је остало свакако и доцније до пада под Турке […] — то је граница на Тари између Херцеговине и деспотовине била између Брсковске жупе и Кричана, тако да Кричани остају херцегу. То се сасвим лепо слаже с
чињеницом да је Маоче било његово.“ Уз то напомиње: „Доцнија Херцеговина на подручју између Лима и Таре знатно одступа од назначене. У Херцеговину је рачунато и Полимље све до изнад Бијелог Поља,затим читави Колашин.“Пратећи границу херцегове територије од средњег тока Таре од Брскова према југу, Динић тврди : „На подручју између Таре и Боке
Которске, граничну зону чине жупе Морача са својим градом, Никшићка жупа са Сусједом, Острог, Будош и Драчевица са Новим и Рисном.Медун, Подгорица и Соколово( данас Тузи прим аутора ) била су само привремена херцегова завојевања. Пипери, Бјелопавлићи и Васојевићи били су деспотови поданици. Граница се овде свакако није мењала ни кад је Зета постала посебна државна јединица.“ Међутим, у односу на овај дио границе Динић показује извјесну резерву: „Ако се занемари извјесна нестабилност која се запажа овдје у пограничној зони, као вјероватна граница која је преовладавала могу се узети Сињајевина, затим развође између Горњег тока Таре и Мораче, планина Прекорница јужно од Никшићке Жупе, даље
изворни крај Зете — јужно од Острога и Будоша — одатле преко Цуца, имао на Лиму и жупу Будимљу, око Берана, јужно од Комарана.
За Динића су то поуздано утврђене границе, али истиче да „на овом сектору постоји један доста велик комплекс територије за који не бисмо могли са сигурношћу рећи коме је припадао: Полимље јужно од Комарана, крај око Брскова на Тари, па чак и жупа Морача (око горњег тока реке). Као евентуални господари те области долазили би у обзир Вук
Бранковић и Балшићи, који су после смрти Ђурђа I били потиснути
ка приморју; али докле? […] Динића је изричит : Ако ти крајеви нису припадали Балшићима, они су могли бити само у власти Вука Бранковића. Једино за такву
претпоставку имамо некаквих индиција.
Из ових Динићевих исказа уочљиво је да он припадност жупе
Морача види унеколико другачије у односу на време када је распра-
вљао о земљама херцега (од) светог Саве (1940). У таквој Динићевој
перспективи уместо Косача као „конкурети“ за посједника жупе Морача јаваљају се Вук Бранковић и зетски Балшићи. Индицију за то Динић налази у чињеници да су после пада Вука Бранковића Турци надзирали његову област, мада су ускоро већи њен дио предали на управу Стефану Лазаревићу. Турски крајишки војвода Пашаит, – наглашаваДинић, – већ је имао своју царинарницу на Лиму и 1399. године писао је Дубровчанима да шаљу своје трговце „у Србље на Морачу и Лим да
греду“ дајући им вјеру „до Мораче“. Тако су Турци „вршили неку власт
једино у бившој Вуковој области“ док је њихов однос према оном дијелу
државе Стефана Лазаревића који је он наслиједио од оца био другачији:
ту нису имали „никакве ингеренције“, а Стефан је плаћао данак и давао помоћну војску у ратним походима.
Ту оцјену Динић ће поновити
и десет година касније пишући о југозападној Србији у средњем вијеку.
Тиме је он скренуо пажњу на посебан статус насљедне области Бранковића (па и онда када се налазила у саставу српске Деспотовине), која је уговорима била везана за султана још из Вуковог времена, што је констатовао још Консрантин Јиричек, а наглашавали и други историчари. Тако,
на пример, Жарко Шћепановић, који је средњем Полимљу и Потарју
посветио посебну историјско-етнолошку студију (1979) напомиње да
су после Вуковог слома у Турци „задржали најважније саобраћајнице,
могуће и нека утврђења“, те да „Турке утемељене на Тари налазимо већ на море код Рисна. То је углавном Херцеговина према Црној Гори до 1859.године. Једино би на Сињајевини нешто одступала према истоку, пошто је захватала и Колашин.“ Дакле, Динић, као и Ћоровић, сматра,
уза све исказане резерве, да је жупа Морача у целини припадала херце-
гу Стефану (видиДинићев рад „Морача кроз векове “ ). Опрезни Динић ипак наглашава да су се крајеви у сусједству Мораче – Колашин и источни дио планине Сињајевине (који се већ налазе у горњем току реке Таре) накнадно почели да рачунају као дјелови Херцеговине.
На резултате истраживања Динића, а тиме посредно и на податке из повеља које је објавио Лајош Талоци, ослањали су се касније и други истраживачи и историчари. Тако, на пример, Сима Ћирковић у
својој монографији о Стефану Вукчићу Косачи и његовом добу (1964),
позивајући се на М. Динића, каже да је „херцегова држава у најбољим данима имала границе на Цетини, Неретви, вододелници слива Праче, негде близу Гласинца, у долини Лима, на Лиму и Увцу, на Тари, Морачи и сјеверној обали Боке Которске.’ Позивајући се такође на М. Динића, Вељан Атанасовски (Трпковић) сматра да је Стефан Вукчић „задржао у својој власти десну обалу реке Лима, а одатле је гранична линија ишла вододелницом Лим–Ћехотина, пресецала реку Тару, а одатле до Боке Которске ,граничну зону‘ су чиниле жупе Морача, Никшићка и Драчевица са градовима Новим и Рисном.“
Михаило Динић је посветио (1960) посебну студију и области Бранковићâ, — источних сусједа Косача, — али је она је настала двадесет година после његове студије о земљама херцега светог Саве.
Динић је сматрао да „није могуће са сигурношћу установити шта је Бранко
родоначелник великашке лозе Бранковића — оставио синовима сем Дренице“, а констатовао је да је Вук Бранковић (који је био савременик првих Косачâ: Влатка Вуковића и Сандаља Хранића), кад је достигао свој највећи успон, имао пространу област: „држао је Приштину, Вучитрн, Трепчу, Звечан, Пећ, Призрен, Скопље, Сјеницу и Коморане на Лиму“.Динић потом прецизира да је после слома Николе Алтомановића Вук Бранковић „држао и један део Полимља, јужно од Пријепоља, које је са Милешевом било босанско од 1373. године. (...) И тај крај Вукове области припадао је раније жупану Николи Алтомановићу пошто је те земље откупио од пређашње властеле српске као што смо раније и навели .
(наставиће се )
