коначног пада под турску власт 1455. године.Међутим, Вук касније није показивао очекивану лојалност према султану, па је Бајазит упао с војском у Вукову област и скршио његов отпор у јесен 1396. године.Тиме је његова политичка каријера била завршена, а он ће и физички бити ликвидиран наредне године. Највећи дио Вукове области, — иначе од изванредене стратегијске важности за Турке, — султан ће дати на управу Лазаревићима, док ће жени и синовима Вуковим оставити само мањи посјед ради издржавања (у Дреници или у околини Вучитрна и Звечана као и самоуправу Мораче . Може се закључити да се, захваљујући Турцима, неколико година после Косовске битке десило да Лазаревићи привремено запосједну земље Бранковића, а не обрнуто. Тако је настао разлог за дуготрајно спорење и сукобе двије српске племићке  феудалне породице у блиском сродству.Смрћу моћнога краља Твртка 1391. године у српској  босанској држави настају крупне промјене. Поред Твртковог слабог насљедника, краља Дабише, уздижу се три крупна феудална великаша — Хрвоје Вукчић, Сандаљ Хранић и Павле Раденовић. Они ће због своје моћи и утицаја /div>на државни врх Босне („русаг босански“) добити епитет „русашка господа“.

Током двије деценије од Тврткове смрти заокружују се области  „русашке господе“. Сандаљ Хранић је и титулу војводе и поседе (а они нису били компактни), наслиједио од свог стрица Влатка Вуковића, који је већ средином 1392. године озбиљно оболио тако да је умро прије марта 1393. године. Успон Сандаља Хранића био је несумњив од 1397.до 1404. године, о чему свједочи и растући респект који су му исказивали Дубровчани и устаљивање његове титуле „велики војвода русага босанског“. О посједима Сандаља Хранића, — чија се активност, и то веома велика, примјећује тек од 1395. године, знамо пак да су били