У историографији су познате многе појединости које су утицале на стварање и подјелу области Николе Алтомановића, чији је политички успон био муњевит,како биљежи Милош Благојевић „не толико због његових личних способности колико због жеље српске властеле у матичним српским земљама да поново створи своју државу“, — расправљајући о том периоду историје српске државности.Међутим, за кратко вријеме створене су двије коалиције противника младога, борбеног и осионог жупана. Прво су се у табору Алтомановићевих противника нашли Браћа Балшићи с Мрњавчевићима (краљ Вукашин и„млади краљ“ Марко). Они су у јуну 1371. године код Скадра спремали војни поход према Оногошту с намјером да се разрачунају с Николом Алтомановићем, али се одустало од тог похода због турских пријетњи територијама Мрњавчевића. Трагичан исход Маричке битке крајем
септембра исте године и погибија Браће Мрњавчевић приморали су Балшиће да привремено одустану од отвореног сукоба с младим жупаном. Другу по реду коалицију против Николе Алтомановића чинили су бан Твртко Котроманић и кнез Лазар Хребељановић , које је одлучујуће подржао мађарски краљ шаљући у помоћ свога палатина Николу Горјанског (који је био и зет кнеза Лазара) с одредом 1000 коњаника (копљаника). Кнезу Лазару савезници су били и сестрићи Мусићи, али се разликују мишљења
Поморја и Западних страна“,о чему смо више пута писали са Академиком Милошем Благојевића и сами .Један дио територија Николе Алтомановића запосио је Вук Бранковић, с тим што вијести о томе потичу тек из година после Косовске битке (1389).Oд тада земље под Лазаревом и Вуковом влашћу Дубровчани називају Србијом, односно Склавонијом
Током двије деценије од Тврткове смрти заокружују се области „русашке господе“. Сандаљ Хранић је и титулу војводе и поседе (а они нису били компактни), наслиједио од свог стрица Влатка Вуковића, који је већ средином 1392. године озбиљно оболио тако да је умро прије марта 1393. године. Успон Сандаља Хранића био је несумњив од 1397.до 1404. године, о чему свједочи и растући респект који су му исказивали Дубровчани и устаљивање његове титуле „велики војвода русага босанског“. О посједима Сандаља Хранића, — чија се активност, и то веома велика, примјећује тек од 1395. године, знамо пак да су били