Пише: Момо Јоксимовић

Ријеч ђед представља  традиционални словенски израз за дједу- ђеда, односно очевог или мајчиног оца.  У сропском  језику овај појам има  дубоко  укоријењено  културно,  породично  и емоционално  значење.  Ђед није само члан  породице, већ симбол мудрости , искуства и породичног коријена.

Значење  ријечи „ђед“ превазилази   њену основну , биолошко поимаење.  Појам подразумијева  да је ђед глава и чувар породичне традиције и  породичног идентритета и обичаја . Ђед је стуб породице, носилац васпитања и образовања, народни памтиша.  Учесник многих догађаја и з6ивања, жива историја и времена и краја. Како није биуло школа,   ђед је био народни учитељ, чувар културе, обичаја и традиције, историје и догађаја. Он преноси приче, вјеровања и искуства младима.  Ђед је симбол поштења,  храбрости , поштовања и стрпљења. Он је и фигура  сигурности, топлине и подршке  у животу унучади. Сви га поштују из навике , а имао је главну улогу у подјели имовине.  

У српској  култури и народној свијести, ђед  симболизује и представља   почетак породичног стабла и везу са  прецима.  Како је ђед преживио многа искушења, он својим савјетима и  животним искуством  води млађе кроз живот. Ђед  својим годнама нас подсјећа  на природни ток живота, на стварање и смјену генерација.

   У традиционалним патријархалним породицама, ђед је био  глава  домаћинства.  Његова ријеч  имала  је  највећу тежину. Он је  одлучивао  о  важним питањима- од рада у пољу, преко женидбе унука, до  очувања  части породице.  Ђед је био и  симбол власти и поштовања,али  и  заштите и правичности.Гајио је ђед и симпатије према унуку, нарочито оном који је понио његово име, или ако је личио на ђеда.. Ђед је рјешавао и породичне сукобе.  Његова велика улога је и код васпитања унука. Ђед се појављује као мост између прошлости и будућности.

У савременом  друштву,  улога ђеда се донекле промијенила.  Он  више  није  ауторитет у економском или социолошком смислу, али  остаје  морални и емоционални  ослонац.

Савремени ђед је најчешће пензионер који  ужива са унучадима, преноси им животне поуке и подсјећа их на породичне вриједности. Води унуке у вртић, у школу, помаже у учењу, и играњ,  иду на спортске приредбе.

  Мотив ђеда се често јавља у српској и словенској књижевности.  У народној епици  ђедови су често мудри савјетници јунака, кад стари војвода,  кнез  или старац  савјетује  заједницу, упућује човјека  на прави пут.

У реалистичкој прози, попут Стевана Сремца или Петра Кочића, ђед  представља  чувара  сеоског морала и традиције. 

У савременој  литератури, он је симбол породичног наслеђа и успомена, често  приказан  као њежан,  али снажан и постојан лик.

Са психолошког  становишта, ђед представља фигуру сигурности,  прихватања и безусловне љубави.  У одрастању дјетета, он  има важну улогу у  стварању осјећаја припадности и  континуитета.  Његово присуство доприноси  емоционалној стабилности породице.

Са социолошког становишта, ђед је  био  носилац патријархалног ауторитета, док је  данас  више  симбол  породичне заједнице и  континуитета .  Његова улога се промијенила са промјеном породичне структуре-од  задруге  ка нуклеарној породици.  Ипак , поштовање према старијим остаје  један од  основних  вриједности српског друштва.

Историјски гледано, фигура ђеда  има  своје  коријене у  старословенским обичајима.  У многим крајевима „ђед“ је био  чак  и назив за  старјешину  племена , браства,  или духовног  вођу , што је случај код старих црногораца или у неким  словенским народним  вјеровањима.  Његов положај био је високо  цијењен и  везан за  мудрост и част.

Ђед је више од ријечи– он је  симбол  трајања, коријена и љубави.  Без обзира  на вријеме, он  остаје веза између прошлости  и будућности.  Његова улога у породици и друштву показује колико је  важно чувати поштовање  према старијима и  преносити вриједности са  кољена на кољено.

Ђед је много више од старјешине у породиоци.Он је чувар коријена, памћења и обичаја који нас повезују са нашим прецима. Његова ријеч , иако  понекад строга, увијек долази  из искуства и љубави према  својој фамилији.

Ђед је симбол мудрости и поштења, човјек  који  својим примјером учи млађе како се живи частан и поштен живот.  Без ђедова,  породице би  изгубиле дио своје  душе и  сјећања које нас  опомињу на оно што јесмо.

Зато  треба чувати  поштовање према ђеду, слушати његове савјете и  преносити његове приче да би будуће генерације знале  одакле потичу и шта  вриједи у животу.  У знак захвалности према ђеду,  његовој улози  и значају за историју и трајање једног народа,  стигли су предлози и иницијативе, да би требали у Вранешу да подигнемо једно обиљежје, један споменик ђеду,  као што то раде  народи који поштују  себе, свој народ, своју историју и трајање.