Пише: Момо Јоксимовић
Ријеч ђед представља традиционални словенски израз за дједу- ђеда, односно очевог или мајчиног оца. У сропском језику овај појам има дубоко укоријењено културно, породично и емоционално значење. Ђед није само члан породице, већ симбол мудрости , искуства и породичног коријена.
Значење ријечи „ђед“ превазилази њену основну , биолошко поимаење. Појам подразумијева да је ђед глава и чувар породичне традиције и породичног идентритета и обичаја . Ђед је стуб породице, носилац васпитања и образовања, народни памтиша. Учесник многих догађаја и з6ивања, жива историја и времена и краја. Како није биуло школа, ђед је био народни учитељ, чувар културе, обичаја и традиције, историје и догађаја. Он преноси приче, вјеровања и искуства младима. Ђед је симбол поштења, храбрости , поштовања и стрпљења. Он је и фигура сигурности, топлине и подршке у животу унучади. Сви га поштују из навике , а имао је главну улогу у подјели имовине.
У српској култури и народној свијести, ђед симболизује и представља почетак породичног стабла и везу са прецима. Како је ђед преживио многа искушења, он својим савјетима и животним искуством води млађе кроз живот. Ђед својим годнама нас подсјећа на природни ток живота, на стварање и смјену генерација.
У традиционалним патријархалним породицама, ђед је био глава домаћинства. Његова ријеч имала је највећу тежину. Он је одлучивао о важним питањима- од рада у пољу, преко женидбе унука, до очувања части породице. Ђед је био и симбол власти и поштовања,али и заштите и правичности.Гајио је ђед и симпатије према унуку, нарочито оном који је понио његово име, или ако је личио на ђеда.. Ђед је рјешавао и породичне сукобе. Његова велика улога је и код васпитања унука. Ђед се појављује као мост између прошлости и будућности.
У савременом друштву, улога ђеда се донекле промијенила. Он више није ауторитет у економском или социолошком смислу, али остаје морални и емоционални ослонац.
Савремени ђед је најчешће пензионер који ужива са унучадима, преноси им животне поуке и подсјећа их на породичне вриједности. Води унуке у вртић, у школу, помаже у учењу, и играњ, иду на спортске приредбе.
Мотив ђеда се често јавља у српској и словенској књижевности. У народној епици ђедови су често мудри савјетници јунака, кад стари војвода, кнез или старац савјетује заједницу, упућује човјека на прави пут.
У реалистичкој прози, попут Стевана Сремца или Петра Кочића, ђед представља чувара сеоског морала и традиције.
У савременој литератури, он је симбол породичног наслеђа и успомена, често приказан као њежан, али снажан и постојан лик.
Са психолошког становишта, ђед представља фигуру сигурности, прихватања и безусловне љубави. У одрастању дјетета, он има важну улогу у стварању осјећаја припадности и континуитета. Његово присуство доприноси емоционалној стабилности породице.
Са социолошког становишта, ђед је био носилац патријархалног ауторитета, док је данас више симбол породичне заједнице и континуитета . Његова улога се промијенила са промјеном породичне структуре-од задруге ка нуклеарној породици. Ипак , поштовање према старијим остаје један од основних вриједности српског друштва.
Историјски гледано, фигура ђеда има своје коријене у старословенским обичајима. У многим крајевима „ђед“ је био чак и назив за старјешину племена , браства, или духовног вођу , што је случај код старих црногораца или у неким словенским народним вјеровањима. Његов положај био је високо цијењен и везан за мудрост и част.
Ђед је више од ријечи– он је симбол трајања, коријена и љубави. Без обзира на вријеме, он остаје веза између прошлости и будућности. Његова улога у породици и друштву показује колико је важно чувати поштовање према старијима и преносити вриједности са кољена на кољено.
Ђед је много више од старјешине у породиоци.Он је чувар коријена, памћења и обичаја који нас повезују са нашим прецима. Његова ријеч , иако понекад строга, увијек долази из искуства и љубави према својој фамилији.
Ђед је симбол мудрости и поштења, човјек који својим примјером учи млађе како се живи частан и поштен живот. Без ђедова, породице би изгубиле дио своје душе и сјећања које нас опомињу на оно што јесмо.
Зато треба чувати поштовање према ђеду, слушати његове савјете и преносити његове приче да би будуће генерације знале одакле потичу и шта вриједи у животу. У знак захвалности према ђеду, његовој улози и значају за историју и трајање једног народа, стигли су предлози и иницијативе, да би требали у Вранешу да подигнемо једно обиљежје, један споменик ђеду, као што то раде народи који поштују себе, свој народ, своју историју и трајање.