Пише: Момо Јоксимовић

Кумство представља један од  најстаријих и најзначајнијих друштвених односа у српској , али и у широј словенској традицији.  Оно није само формалност у  обредима као што су крштење, вјенчање или славе, већ  дубок симбол духовног сродства, повјерења и поштовања.  Изрека  „Кум није дугме“ и „Бог је на небу а кум на земљи“, најбоље одражава  тежину и вриједност коју  овај однос  има у  народној  свијести.

Кумство је света веза која спаја људе љубављу, повјерењем и поштовањем,  и зато се чува као светиња.

Кум није само свједок на важним тренуцима, већ и духовни брат који остаје уз нас читавог живота.

Кумство је и мост између породица, симбол пријатељства и честитости који се преноси с кољена на кољено.

Чувати кумство значи чувати  част, традицију и срце народа.

Кумство је светиња која нас учи љубави, вјерности и заједништву.

Кумство има  дубоке коријене у  старословенским и хришћанским    „побратимства“ или  „пријатељства по завјету“,  гдје су људи духовно  братимљени заштитом богова.  Са ширењем хришћанства,  кумство добија  нови смисао,кум постаје духовни родитељ дјетета, онај који га уводи у  хришћанску заједницу приликом крштења.

Током вјекова, кумство се проширило и  на друге животне обреде-вјенчање, славу, па чак и на пословне и политичке односе. У српској традицији,  кумство је имало снагу  неприкосновеног савеза : кумове  није било дозвољено вјенчавати међусобно, јер се духовно сродство сматрало  исто толико  снажним  као  крвно.

Кумство представља облик духовног сродства   који надопуњује биолошку породицу и шири   друштвену мрежу повјерења. Кум је  често „чувар части“ породице, посредник у  помирењима и подршка у кризним тренуцима.

Кумство  је такође вид  социјалног капитала- оно омогућава  стварање  блиских веза које  превазилазе класне, етничке или  економске  прилике.  У традиционалним заједницама,  избор кума био је  питање части и повјерења, а  кумови  су се чували као најближи сродници.

Данас  у урбаним и модерним срединама,  кумство често добија симболичан карактер, али задржава  емотивну вриједност. Кумови се и даље поштују, позивају на славе,  вјенчања и рођендане, а ријеч „куме“ постала је симболичним за пријатеље од повјерења. Кумства код породица које држе до своје вјере, традиције, обичаја, трају десетинама и стотинама година. Таква кумства се не прекидају, него само традиционално настављају .

Кумство је и  израз  духовне заједнице и моралног завјета. Кум  није само свједок обреда, већ симбол човјека који  преузима одговорност за другога. Тај однос  подразумијева  жртву,  бригу и искреност, што га чини својеврсним  етничким  и етичким савезом. .

Кум је често фигура подршке , а  за дијете, кум може бити друга родитељска фигура,  модел понашања и стабилности. Код одраслих,  кумство представља  емоционалну сигурност,  потврду повјерења и друштвене припадности.

У српској књижевности и  усменој традицији, кумство има изузетно мјесто. У епским пјесмама и  приповјеткама, кумови су  често  симболи  части и вјерности.  Примјери се налазе   у народним  пјесмама као што су „Кнежева вечера“ или „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, гдје  кумство постаје  свјетовни и духовни завјет.

И у савременој књижевности,  кумство се  користи као  мотив за  анализу односа моћи,  пријатељства и моралне одговорности. У драмама и романима 20 вијека, кумство  се понекад појављује и у  ироничном или критичном контексту- као симбол лицемерја или друштвеног интереса, што показује како се његов смисао временом мијењао.Кум се у народу изузетно поштује. При сусрету, домаћин га дочекује са  посебним  поштовањем, а  често му се љуби рука.  Кум не смије да одбије позив на славу, вјенчање или крштење, јер се тиме  нарушава духовна веза. Израз  „Кумства ми“ има посебну тежину и користи се као велика заклетва.

У народу ове изреке имају високо значење:

–„Кум је већи од брата“.-„Кум се не одриче, ма шта  било“

-„Кад  кум кумовској кући иде и кров се на кући радује“.

„Кум скида са рала сваку мрву земље да неби понио  кумовску земљу“

-„Бог на небу а кум на земљи“. -Заклетва  „Кумства ми“.

Данас, у доба дигиталних однода и брзог живота, кумство је  у великој мјери изгубило некадашњу друштвену фуккцију, али је  задржало симболичку и  емотивну вриједност.  У  неким срединама и  даље се  пажљиво бирају кумови, док је у другим то више питање пријатељства него духовне везе.

Ипак,  кумство опстаје  као једна  од ријетких  традиција која повезује прошлост и садашњост, духовно и световно, породицу и заједницу

Кумство је више од  обичаја-то је  институција духовног сродства међу људима.  Од древних обреда до савремених  пордичних свечаности, оно остаје симбол повјерења, части и љубави. Иако се његов облик мијења,суштина  остаје иста:  кум је онај  који  стоји уз  човјека у  најважнијим тренуцима

Кумство је  један од  најплеменитијих облика  духовног сродства , које се не  заснива на крви, већ  на повјерењу, љубави и завјету.

Бити кум значи преузети одговорност за туђи живот,  постати чувар породичне и духовне везе која  траје читав вијек.

Кумство представља  мост између  традиције и савремености, јер у себи носи  вриједности које никада не застаријевају-вјерност, част и поштовање.

Израз „Кумства ми“, није само заклетва,  већ свједочанство   колико је овај  однос дубоко у  народу свијстан и моралан.

Чувати кумство значи чувати част, традицију и везе које нас спајају у љубави и заједништву. Зато  с правом кажемо : кумство је светиња !

     И на сјеверу Црне Горе, па и Вранешу кумство је било и остало важна установа. Кум није само  свједок на крштењу и вјенчању него и духовни сродник, готово као члан породице. Постоји више  врста кумстава:  крсни кум (на крштењу); вјенчани кум; понекад али ријетко  кум при освјећењу дома, славе или друге прилике.

Док су радиле цркве у Вранешу, кумство се успостављало   приликом светих тајни-крштење и вјенчање, а то су вршили свештеници. Како је послије Другог светског рата нестало свештеника, у Вранешу, под утицајем кумунистуичке тортуре, црквена кумства су нестала, цркве нијесу радиле а свештеник  у Горњем Вранершу убијен. У Доњем Вранешу, тада је службу обављао поп Сава Радовић, и дешавала су се  веома ријетка крштена кумства са попом у кући. То су била тешка времена када су на Цетиње Бога сахранили, па се тај сулуди безбожнички терор проширио и на сјеверне  просторе Црне Горе.

Било је понеко кртштење у Вранешу ријетко, на суво без попа, у нужди због болести дјетета, опасности по живот, и то крштење је обављао лаик, који је учио вјеронауку прије рата, знао је како то треба да се ради и да изговори : „Крштава се слуга  Божији (име) у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин“, и дијете се трипут облије водом.

Када би дијете било у животној опасности, крстило би се одмах, па чак и без присуства кума-најчешће мајка или баба  или нјстарији члан породице би иузговориле ријечи крштења „да не иде некрштено“.

Прије Другог светског рата била су редовна и крштења и вјенчања, и славбиле су се славе  и сви вјерски обреди. Свако еј вјенчан и крштен, пред свештеником  у црткву, о чему је уредно вођена  евиденција у  црквене књиге вјенчаних и крштених и умрлих. Памти се да је дијете од године ,син професора универзитета,  било кумче на вјенчању, код склапања брака, и тако се настављало традиционално кумство. Црква  није признавала  вјенчање  ван цркве. Међутим , кумства су се обављала и обављају  вјенчањем пред кумовима—сведоцима  пред матичарем,   и таква кумство траје и поштује се..  Та кумства пред матичарем и данас се упражњавају , води се уредна евиденција вјенчаних, то је уређено државним правилима.

Било је ријетких случајева,   да су кумства настала  што су двоијица  се заклела на крст и свето писмо  пред иконом, да ће бити један другоме вјерни, одани кумови, чак и без црквеног благослова.

Сада кад су обновљене старе и подигнуте нове цркве, парохијски домови, организована вјеронаука уз Цркву,  скоро свака кућа у Вранешу освештава славски колач у цркву, организује се црквена крштења  и вјенчања уз весеље  и црквене   обреде. Како се није дуго црквено крштавало, доласком митрополита Амфилохија, обављана су колективна крштерња на десетине  па чак и преко стотину крштења истога дана  у цркву или уз цркву.

У Вранешу и цијелом сјеверу кумство је било и остало светије од крви. Говорило се и говори  :

„Што је Бог на небу , то је кум на земљи“

„Кумство се не одбија, нити се прекида“.

Кум мора бити присутан на свим важним догађајима у животу кумчета : при крштењу, на свадби, ако се нешто велико слави или тражи благослов. Кум и кума се нијесу смјели вјенчати међу својом кумчади, сматра се  да је то као блиско сродство.

Кумство као један од  најдубљих и најсветијих веза у нашем народу, остаје темељ породичног, духовног и друштвеног јединства. И ако се обичаји мијењају кроз времена, значај кумства као симбола повјерења, части и  љубави  остаје непролазан.

Генерације рођењих у Вранешу педесетих година, крштавали су се тек  осамдесесетих и деведесетих година, када је дошла слобода вјере у Бога животворнога.

Бог је на небу а кум је на земљи !