Последњих година често се помиње 1924.година- година велике трагедије и страдања у којима су животе изгубили Бошко Бошковиоћ, као и бројни недужни муслимани.  Ми не бјежимо од истине—а свако људско страдање заслужује  поштовање и тугу. Бол нема ни вјеру ни нацију.

Али, исто тако морамо се сјетити и других страдања које су погодиле наш крај. Вранеш је 1906.године био спаљен,  ни пасији колац није остао а његови православни- српски становници побијени.Током Првог светског рата и у годинама које су слиједиле-од 1916.до 1924.—бројни су недужни људи страдали од одметничких група које су предводили Јусуф Мехоњић и  Хусеин Бошковић. То су ране које носимо у колективном памћењу, али не да бисмо се светили или пребројавали жртве- већ да бисмо памтили , разумјели и опростили.

Ми не желимо да калемимо  или додајемо жртве. Не желимо да једни буду више ,а други мање вриједни.  Истина није у бројевима, већ у искрености  и човјечности.

Зато данас у име  грађана Вранеша позивамо на слогу, на узајамно поштовање и на мир.  Нема праведног друштва ако се не поштују све жртве, без обзира којој су вјери или народу припадале. Није хумано да једне жалимо а друге заборављамо.

Наш крај је кроз вјекове показивао  снагу, достојанство и човјечност, али и невиђене патње и страдања.  Данас треба да покажемо да смо зрели- да смо спремни да се окренемо будућности, да градимо суживот,  добросусједство и заједничко повјерење.

Нека сјећање буде наша опомена, али и наш путоказ.  Само у слози и правди можемо  оставити нашој дјеци  бољу земљу него што смо је ми затекли.

У име  Удружења грађана  Вранеша,

Момо Јоксимовић, Тадиша-Тале Лековић, Светислав  Шестовић,

Момчило Којовић