Аутор: Тихомир Бурзановић
У политичком животу Црне Горе, медији никада нијесу били само посматрачи. Они су учесници, креатори, дистрибутери и амплификатори наратива. У периодима смјене власти, посебно након 2020. године, дио медијског простора почео је да дјелује као структурисана комуникациона архитектура која има за циљ очување старог политичког поретка и делегитимисање сваког покушаја његове суштинске промјене.
Иако не постоји документ који би доказао формалну сарадњу, форма дјеловања аналитичких центара, портала и традиционалних медија показује висок степен усклађености порука, реторике и политичких циљева. То ствара перцепцију јавности да је ријеч о координисаном медијско-политичком фронту који се посматра у контексту дјеловања безбједносно-обавјештајних структура.
Архитектура наратива и канали дистрибуције
Данашњи опозициони медији у Црној Гори, заједно са групом увијек доступних „аналитичара“, формирају комуникациони ланац који функционише на сљедећи начин:
Аналитичари постављају оквир тумачења – они дефинишу ко је непријатељ, ко је опасан, ко је неспособан, ко је „рушитељ грађанске Црне Горе“. Портали прве линије преузимају поруку и обликују је у дневну вијест. Телевизијски програм даје емоцију, тон, ритам, интерпретацију. Друштвене мреже завршавају посао: осјећај да „сви мисле исто“.
Ово је професионално вођен модел комуникације, какав се обично не појављује спонтано. Он подразумијева:јасно дефинисану политичку позицију, дисциплину поруке и прецизно идентификованог противника.
Ко је противник?
Противник у наративу није једна странка, ни један лидер. Противник је свака власт која:отвара питање кадровске реформе, доводи у питање стари систем лојалности, захтијева транспарентност у безбједносном сектору, мијења структуру утицаја унутар институција.
Другим ријечима: мета је свака власт која покушава да заиста промени Црну Гору.
Улога АНБ у перцепцији јавности
Оно што је кључно у разумијевању овог феномена није теза да АНБ управља медијима, већ да дио медија и дио структура унутар АНБ дијеле исту политичку матрицу, формирану много прије промјене власти. То значи:исте кадровске мреже, исте друштвене везе, исти емоционални и културолошки идентитетски рефлекс.
Када власт покушава да промијени службу – служба, преко јавног простора, покушава да промијени власт.Није ријеч о удару, него о одбрани старог поретка. Стратегије компромитације актуелне власти.
Персонална дискредитација: свако именовање дочекује се као скандал. Нормалне грешке представљају се као катастрофе. Криза се конструише као константа.
Политички партнери владајућих структура приказују се као непријатељи државе. Црква и српски фактор означавају се као „страни центар управљања“. Све то ствара психолошку матрицу: „Ова власт не зна, не може, не смије, није способна, није државотворна.“
А ако власт изгуби повјерење – губи и легитимитет.То је циљ.
Зашто овај наратив траје? Зато што је моћ у Црној Гори дуго била вертикална, а сада постаје хоризонтална.
Некада је центар контроле био јасан и јединствен. Данас постоје различити центри, интереси, идеологије и друштвене визије.Стари систем је навикао да командује.Нови систем још учи да управља. У том размаку настаје медијски рат.
Сукоб двије идеје о Црној Гори
Овдје није ријеч о медијима као пословним субјектима, нити о служби као државној институцији. Ријеч је о сукобу двије идеје о Црној Гори: једна жели континуитет старог поретка, друга жели преуређење политичког и институционалног простора.
Сарадања дијела медијске сцене са структурама и интересним групама повезаних са АНБ није питање дневне политике, већ борба за модел државе. Зато је овај сукоб жесток. И зато неће ускоро престати. Јер Црна Гора се данас не мијења козметички. Мијења се у дубини нервног система државе.