Позната списатељица Ведрана Рудан, која се већ дуже време бори с канцером жучних каналића, у свом блогу је открила да јој је живот у Хрватској постао изузетно тежак. Како је нагласила, појединци и даље размишљају као у ратним временима и показују нетрпељивост према Србима. Своју најновију колумну посветила је управо речима надбискупа Мате Узинића, подржавајући његов позив на разум и хуманост.
–Ових дана често падам у провалију. Хрватска је једина земља у којој већ јако дуго живим. Да будем јасна, стара сам, тешко болесна, али се не бојим смрти. Мој онколог ми је јуче рекао, болест напредује, госпођо, тешите се, још нико из живота није жив изашао. Развеселио ме, живот у Хрватској више не могу поднети. Како је могуће да хорде грађана дижу у небеса лажног хероја, преваранта, манипулатора, лопова и католика који никад није чуо за Исуса? Као ни његов Велики Обожаватељ. Јесмо ли баш сви слепи, глупи и зли? Хорде лудака и младих и старих обучених у црно лове по Хрватској Србе. Еј, рат је завршио пред 30 година? Има ли нормалних у Хрватској? Зашто се не јави неко ко би нас очајнике могао утешити. Страшно је гледати дивљаке који су нам земљу претворили у игралиште где сваки у црно обучен зликовац може палицом кројити нашу судбину.
Ведрана Рудан је потом истакла да је коначно чула глас разума и захвалила се надбискупу Мате Узнићу.
-Мени је ових дана више него морфијум требао глас човека. Знала сам да га нећу чути. Чула сам га. Која срећа. Које олакшање. И нада, коначно нада. Јавио се ријечки надбискуп Мате Узинић. Осудио је понашање младих који су се обукли у црно и намеравали напасти друге. На концерту “Ријека се буди” рекао је: “Је ли буђење нашег народа да се стално враћамо у прошлост? Или требамо тражити другачији пут – какву Цркву и какве Хришћане желимо у друштву?” Коначно сам чула глас разума на броду лудака који у олуји тражи стену у коју би се забио. Једном сам имала част разговарати с њим. Нисам верница и никад нећу постати, стога сам га питала како да му се обратим. “Зовите ме Мате”, рекао је. Насмијала сам се, али сам ипак пуна нелагоде преко уста превалила “Мате”. Учинит ћу то и сада. Мате, знате ли колико значите нама који смо изгубили сваку наду? Мате, знате ли колико Вас волимо?
Извор: телеграф.рс