Пише: Тихомир Бурзановић

У савременом политичком животу Хрватске савремена србофобија не појављује се као спонтани емотивни талог или као инцидентни ексцес у јавном простору, већ као обликована и одржавана матрица идентитетске политике. Она има препознатљиве циљеве, јасне поруке и прецизно дефинисане адресе. Тај наратив утиче на положај Срба у Хрватској, на односе Хрватске са Србијом, затим на идентитетске процесе у Црној Гори, на политички статус Републике Српске, као и на међународни оквир у којем се разматра Косово и Метохија.

Да би се разумјела функција оваквог дискурса, потребно га је посматрати као дио ширих регионалних процеса у којима идентитет, историја и политичка моћ стоје у тесној међузависности.

Срби у Хрватској: присуство без утицаја

Иако се Срби у Хрватској формално воде као конститутиван народ, њихова практична позиција показује ограниченост политичког субјективитета. Могућност културног изражавања постоји, али је јавна видљивост српског идентитета често дочекана са отпором, сумњом или оспоравањем. Толерисање историјских ревизионизама, релативизација усташких симбола и селективно памћење ратова деведесетих нису пука питања културне политике – то су начини одржавања граница идентитета.

Порука је да Срби могу постојати, али пожељно не као политички организован народ са трајним и легитимним интересима.

Србија: задржавање у дефанзиви

Кроз сталну производњу наратива о „великосрпској агресији“, Србија се позиционира у улогу стране која мора да се правда и објашњава, умјесто да у региону наступа проактивно. Тиме се њена дипломатска и културна позиција ограничава на дефанзивни оквир. У таквим условима, улога Србије као матичне државе народа расутог у више држава бива системски ослабљена.

Контрола се врши наративом, а не силом.

Црна Гора: модел идентитетске трансформације

У дијелу црногорског политичког живота присутан је модел према којем се државна самобитност граде кроз дистанцу од српског идентитета. Овај модел је, у много чему, слиједио хрватски образац из деведесетих: редефинисање идентитета не као еволутиван процес, већ као прекид континуитета. Србофобија у регионалном смислу постаје модел идентитетског инжењеринга, чија је функција преобликовање политичког и културног осјећаја припадности.

Република Српска: делегитимизација политичког субјективитета

У Босни и Херцеговини, савремени хрватски наратив према Србима кореспондира са међународним притисцима на уставну позицију Републике Српске. Делегитимисање РС као трајног политичког ентитета своди српско политичко право на условни статус, који се може постепено административно смањивати. Тиме се покушава преобликовати уставни поредак БиХ, уз умањење колективне политичке моћи Срба.

Косово и Метохија: морално преусмјеравање одговорности

На питању Косова и Метохије, хрватска позиција доприноси релативизацији српског права на територијални интегритет. Кроз интерпретацију да инсистирање Србије на међународном праву производи „нестабилност“, одговорност за кризу пребацује се са онога ко је једнострано спроводио сецесију на страну која се позива на правни поредак.

Ово је облик симболичке делегитимације.

Савремена србофобија у Хрватској функционише као политички сигнални систем чији је циљ:

Да се Срби у Хрватској задрже у статусу културно видљиве, али политички ограничене заједнице.

Да се Србија држи у дефанзивној позицији и удаљи од активне заштите сопственог националног корпуса у региону.

Да се Црна Гора идентитетски трансформише кроз дистанцу према српском наслеђу.

Да се Република Српска постепено делегитимише као политички субјект.

Да се српско право на Косово и Метохију морално релативизује у међународном дискурсу.

Другим ријечима, циљ није негирање постојања Срба, већ негирање њихове политичке организованости као народа. Разумијевање ове чињенице први је корак ка формулисању одрживих, аргументованих и мирнодобних политичких стратегија које афирмишу легитимна права српског народа на простору на којем је историјски, културно и цивилизацијски присутан.