Пише: Дејан Бешовић
Трагајући за генеалогијом и прецима ПетровићаЊегоша, Ковијанић налази да се њихов најстарији предак, Богут, јавља у которским архивским списима 1399. године. Народно предање набраја од данас до Херака (Богутова унука, а сина Ђурђева, за Богута и Ђурђа предање не зна) 22 генерација. Дакле од 1399. до 1960. године изређало се 24 генерације. То значи по 4 на једно столćљеће. Како видимо број генерација у једном вијеку тешко је иоле прецизно одређивати.
Нека народна казивања желе да Гојаково досељавање у Ровца ставе у вријеме подизања Манастира Мораче (половина 13. вијека), а што је, према броју нараштаја, од данашњег до Гојака, немогуће. С друге стране, друго предање каже да су Нишу, Гојакова оца, убили Турци. А Турци су овамо дошли не у 13. већ у 15. вијеку . Већина, дакле, Ровчана као свога претка узима Гојака. Од његових синова највише су се намножили Булатовићи, па Влаховићи, а мање Шћепановићи и Срезојевићи (Шћепановића има у Међуријечју и Вишњама, а Срезојевића само у Међуријечју. Срезојевићи кажу да су њих неком конкретном на Кумском пољани приликом Васојевићи доста побили).Још у почетку рата, 1645. г., Црногорци су потукли скадарског санџак–бега на Морачи који је био дошао да купи данак. Брдска и херцеговачка племена била спремна су на устанак. Зато у Котор долазе представници Никшића који изјављују генералном провидуру за Далмацију, Фосколу, да су спремни за устанак и да ће им се придружити сва околна племена: Дробњаци, Бањани, Плана и Колашин са околним племенима Морачом и Ровцима. Оваква изјава Никшића генералном провидуру је добро дошла да сва ова племена увуку у борбу. Исто тако обраћају се млетачком Сенату и Црногорци, 1648. г., са захтјевом да се Црна Гора прикључи Млетачкој Републици, с тим да би она уживала исте повластице као под Турцима, „да би у честитој сјенци уживала мир и спокојство, и поред тога што је под турском влашћу ова земља уживала слободу каква другима није дата“. Млечани, да би и њих подстакли на борбу, шаљу један одред од 800 људи као посаду на Цетиње, 1649. г. Али послије пораза на Морачи исте године, овај се одред повлачи и борбе у Црној Гори престају, док брдска и херцеговачка племена настављају борбу све до краја рата.“
Из горе приложеног се види да је и Војвода Иваниш Срезојевић, попут осталих Брђанских Војвода ипак био посвећен борби против Турака.Дакле, Бег Љубовић и Турци тада нису страдали у Ровцима, а ко је онда страдао? Нису могли да страдају ни Војвода Иваниш, нити сви његови синови у цркви у Међуријечју, јер су они уз Иваниша вјероватно били директни егзекутори следеће освете и злочина, који је спроведен годину дана касније над дванаесторо дјеце Васојевића на Кумовском гробљу.
С обзиром да је одређени број људи страдао у цркви (њих дванаесторо), а знамо да у њој није био Војвода Иваниш, нити су ту били сви представници његове велике породице, закључујемо да је у цркви вјероватно страдао дио породице Војводе Иваниша Срезојевића. То објашњава мотив за све будуће потезе Војводе Иваниша, па тако освета на Кумовском гробљу над Васојевићком дјецом, постаје његова лична освета.
Дакле, без обзира на измишљање појединих догађаја у пјесмама, од којих смо дио њих навели у претходном излагању, била би велика грешка несагледавање ових пјесама у цјелини и њихово потпуно одбацивање. Ове пјесме треба сагледавати у ширем историјском контексту и покушати у њима открити, шта су вјероватно били стварни догађаји, а шта је придодато у виду пјесничке слободе.
Очигледно је измишљен и догађај да су Васојевићи напали кулу Иваниша, већ је нападнута црква у Међуријечју, гдје је уз Срезојевиће, чак страдао и свештеник Аксентије Марковић. Одавде се назире, шта су били главни разлози зашто се у пјесмама Васојевића не спомиње окрутан злочин Срезојевића на Кумовском гробљу, јер се тиме побија опјевана тврдња да је Војвода Иваниш страдао у освети Васојевића у Међуријечју, годину дана прије догађаја на Кумовском гробљу. Очигледно да Војвода Иваниш није могао два пута да умре, па зато су Васојевићи у пјесмама „заташкали злочин“ који се десио над дванаесторо дјеце Васојевића на Кумовском гробљу.Осим тога, за Васојевиће је неоспорни злочин Срезојевића био понижавајући, можда их је било и срамота што нису успјели да га спријече, а можда је помињање тог догађаја упућивало да се ипак десио ништа мање бруталан злочин на крштењу бебе Павлице Срезојевића у цркви у Међуријечју, који су Васојевићи починили, гдје су страдали не само мушкарци Срезојевићи, већ и жене, дјеца и свештеник Аксентије Марковић. То у народним песмама не може да се оправда, јер то није јуначки и хришћански и не би представило Васојевиће у добром свијетлу. Отуд је у пјесми и опјеван измишљен напад на „кулу Иваниша“, а не на цркву у Међуријечју.
У пјесмама је примјетна још једна занимљивост, а то је да је Војвода Иваниш имао чак деветорицу синова. Уколико је овај податак тачан, имајући у виду његове године у то вријеме (око 80 година), он је тада имао и пуно одраслих унука, па неки од њих су свакако морали имати своју дјецу. У том случају, хипотеза о протјеривању само његове уже породице из Међуријечја је значила протеривање минимум 80-100 људи, а знамо на основу распрострањености подгране изван Роваца, да су протјерани још неки саплеменици Срезојевићи, који су учествовали у чину освете на Кумовском гробљу и неки који су се највјероватније солидарисали са Војводом Иванишем.
( наставиће се )
