Пише :Дејан Бешовић
У планском насељавању Јужне Србије -Топлица, Јабланица, Косаница 1889.године међу досељеним Србима сигурно је било и Ровчана. Тако у селу Растовници донедавна је било Булатовића, а у селу Балчак Влаховића; од Булатовића су опет Вељовићи, Павићевићи и Лакићевићи, а од Влаховића Ђуровићи. У Топлици ровачког поријекла су: Јовановићи, Илинчићи, Ђорђевићи као и Перавићи и Перовановићи у селу Гајтан. У ровачком селу Лијешњу сачувано је предање да од њихових Јанковића има одсељених у Гајтану. И у селима Растелици и Дрену има Булатовића, у Плочнику Перовића, а у Коњарнику Влаховића, Вуковића и Радуловића. Досељавања Ровчана у Србију било је и почетком нашег као досељавање и крајем прошлог вијека . Али, када се помињу Ровчани досељени у Топлицу, додајемо да савремени испитивач становништва Топлице каже , да данас Ровчана тамо више скоро нема. Они су се, нарочито у новије време, иселили у градове и друге крајеве Србије.Послије Другог свјетског рата 1945—1946 .године насељено је 40 породица Ровчана (Влаховићи, Булатовићи, Шћепановићи и др.) у Бачкој у селу Вепровац, касније назваим Крушчић. Само, ови највећим динелом нијесу непосредно из Роваца долазили, већ највише из села околине Колашина. За Јовановиће у Крушчићу зна се да су директно из Лијешња прешли.
Послије Првог, а још више после Другог свјетског рата бројни Ровчани су одлазили на школовање , а после Другог свјетског рата и на друге непољопривредне послове, нарочито у правцу Колашина, Подгорице и Никшића. Оваквих појединаца из неких ровачких домаћинстава има и по три или четири, који су у новим мјестима боравка углавном засновали своје породице па се многи од њих само љети, у вринеме „одмора“ могу видјети у Ровцима. „Њихови потомци већ се неће осећати Ровчанима „песимистично је и на срећу нетачно „пророковао “ један од марксистичких идеолога Крсто Пижурица .Ровца су у прошлости била скровиг крај. Коме је било до слободнијег живота, макар и оскудније живио, у Ровцима је могао да нађе погодно уточиште и скровиште.
Бјежећи од разноликих невоља, од времена до времена, ту у Ровцима су, као ускоци, стално и други придолазили. Традиција тако и каже. И за ,,старе“ Милетиће, као најстарије, тако и за Јукиће, као најмлађе становнике Роваца, каже се да су однекуд досељени. За Милетиће се такође прича да су били од Босне досељени. И најмлађи Јукићи, су из Босне пореклом. Богдан је дошао из Љешанске Нахије, Гојак од Никшића. То значи да се тамо долазило као у неки знани збјег. Да су Ровца заиста служила као збјег знамо и по случају Куча и Требјешана. Тако је то трајало од прадавних времена па све до прошлог вијека .Како видимо, у Ровцима су се током времена сусријетали и мијешали досељеници из разних наших крајева. И Павле Ровински је записао да су Морачани и Ровчани састављени од досељеника с разних страгна, а —“ који су овамо доспевали у разна времена. Када ово знамо, онда можемо да претпоставимо да је и овде између појединих слојева становништва било неслога и неспоразума. Уосталом, тако је било свуда по Црној Гори и Брдима. У суседним Бјелопавлићима старинце су држали за „несој” и „нечист“. У Ровцима можда и није било баш тако, али је ипак било сличних гледања и надмености јачих наспрам малобројних. Али, из те мешавине временом се у Ровцима развио здрав, окретан и покретан Ровчанин, који је у себи накупио доста снаге и свјежине. Зато, када су почели да се одсељавају из свог скученог и неплодног завичаја, код њих су стале да се ослобађају стваралачке снаге у разним правцима и облицима (књижевност, наука, политика) и они у стопу иду и успешно се такмиче са онима чија је прошлост била подношљивија, а услови развоја бољи.
Из бројно малих Роваца временом се одселио велики број људи и то на разне стране, у ближе и даље крајеве и земље. Потомци Грде, коју предање помиње као Гојакову жену, умножили су се и заиста раселили ,,свуда по свијету“.Највише Расељених Ровчана је у суседно племе Морачу . Унук Марка Вукотина – Јанко Вујадинов је родоначелник братства Јанкетића. Стари људи су причали да је био малог раста, али веома окретан човјек те су га због тога звали Јанкета и тако су се његови потомци прозвали Јанкетићи.Јанко је имао два сина: Милоша и Новака. Милош је имао 7 синова: Николу, Мика, Ђура, Веља, Радосава, Савића и Илију. Новак је имао три сина: Лакића, Ивана и Радована.Иако мало братство, Јанкетићи су дали велики број истакнутих јунака и угледних људи свога времена. Ђуро Милошев је био морачки барјактар, а тај барјак му је дао лично Карађорђе на Суводолу 1809.године за показано јунаштво. У боју на Горњој Морачи 1820.године убио је турског барјактара Муја Мицановића. О овом догађају постоји народна пјесма…
Јанкетићи су се постепено исељавали из Мораче. Прво су се у Горње Липово преселили Радован Новаков са синовима и Савић Милошев, а нешто касније и Ђоко Иванов. Данас их има на Косову 8 кућа, у Липову, Подбишћу, Колашину, Подгорици и Београду су такође бројни. У Морачи сада имају свега двије куће.Пасови:Јанкета Ровчанин, Миодраг – Михајло – Јагош – Јанко – Милутин – Никола – Милош – Јанко – Вујадин – Марко – Вукота.Ђурђићи
Најближи су род са Трипковићима и Бошковићима. Раде Трипков је имао жену Ђурђу која му је родила три сина: Радула, Јока и Николу. Раде је млад нестао и Ђурђа је подизала малољетне синове, те их је по обичају околина назвала Ђурђићи, што су они прихватили јер им је мајка била добра и угледна жена. Радуле Радев, имао је сина Савића, а овај: Велишу, Станишу и Мијајла. Велиша је имао три сина: Марка, Милоша и Јанка. Станиша је имао: Баша, Панта и Божа.Јоко Радев имао је Никодима и Божа. Никодим је био калуђер у манастиру Морача и угледна личност у Морачи. Једно вријеме је био у Србији као калуђер у манастиру Рачи. Дошао је тамо у сукоб са неким игуманом и одметнуо се у хајдуке настојећи да убије свог игумана. Ухваћен је и протјеран у Морачу само да би се оканио хајдуковања и окајао своје гријехе
Ђурђића има свега 2 кућа у Морачи, 3 у Липову и по 1 кућа у Колашину и Мојковцу. И они су се исељавали у правцу Србије.
Пасови: Радомир – Милош – Велиша – Савић – Радуле – Раде – Трипко – Новак – Милета – Вукота.
Бошковићи су братство које води поријекло од Трипка Новакова Љешњанина из Вељег Дубоког . Трипко је имао три сина: Саву, Васиља и Рада. Саво је имао сина Бошка од ког су данашњи морачки Бошковићи. Од Васиља су Трипковићи а од Рада Ђурђићи.
Бошко Савин имао је два сина: Мину и Мијаила, а Мина три сина: Тодора, Риста и Јевта. Мијајло Бошков имао је: Тому, Саву, Јока и Богића. Богић и Јоко су погинули, а Сава је имао: Радоја и Перка. Томо Мијајлов имао је: Пера, Гаврила и Радоша.
Тодор Минин имао је три сина: Дука, Мијата и Бућа. Ристо Минин имао је Велисава који је рано нестао и није имао порода, а Јевто Минин имао је синове: Павића, Милинка, Вукадина и Перована.
Потомство Томе Мијајлова преселило се по ослобођењу Колашина 1878.године у селу Дријенак, а Мијајло Радојев у Липовску Бистрицу. Синови Тодора Минина, Бућо и Мијат, преселили су се у Требаљево.
Чувени морачки јунак био је Сава Трипков. Међу многим његовим подвизима памти се онај код Градине у Ђуђевини.Сава Мијајлов је ишао у Србију ради пресељења, али се вратио са неком капом – зашиљеном шубаром, па су због тога његове потомке назвали Шиљковићима.
Бошковићи су у ратовима били храбри људи. Чувен је као јунак био Мијајло Радојев и Дуко Тодоров.Бошковића је мало остало у Морачи, свега 5 кућа. Сада их има у Колашину 3 куће и по 2 куће у Липову и Требаљеву. Највише их има у Београду.Пасови: Блажо – Бошко – Блажо – Мијајло – Радоје – Сава – Мијајло – Бошко – Сава – Трипко – Новак – Милета – Вукота.
( наставиће се)
