Пише : Дејан Бешовић
И из овог затуреног и планинског краја Роваца , свакако је свагда морало да буде одсељавања, макар то било појединачно, и то нарочито у сусједне крајеве или насеља. Већ смо спомињали читава братства у Морачи која су поријеклом од У планском насељавању Јужне Србије (Топлица, Јабланица, Косаница) 1889. Црногорцима, сигурно је било и Ровчана. Тако у с. Растовници донедавна је било Булатовића, а у селу Балчак Влаховића; од Булатовића су опет Вељовићи, Павићевићи и Лакићевићи, а од Влаховића Ђуровићи. У Топлици ровачког порекла су: Јовановићи, Илинчићи, Ђорђевићи као и Перавићи и Перовановићи у селу Гајтан. У ровачком селу Лијешњу сачувано је предање да од њихових Јанковића има одсељених у Гајтану. И у селима Растелици и Дрену има Булатовића, у Плочнику Перовића, а у Коњарнику Влаховића, Вуковића и Радуловића. Досељавања Ровчана у Србију било је и почетком нашег као оно и крајем прошлог столећа. Али, када се помињу Ровчани досељени у Топлицу, додајемо да савремени испитивач становништва Топлице вели, да данас Ровчана тамо више скоро нема. Они су се, нарочито у новије време, иселили у градове и друге крајеве Србије.После Другог светоког рата /1945—6/ насељено је 40 породица Ровчана (Влаховићи, Булатовићи, Шћепановићи и др.) у Бачкој у селу Вепровац, касније назваиом Крушчић. Само, ови највећим делом нису баш из Роваца долазили, већ највише из села околине Колашина. За Јовановиће у Крушчићу зна се да су директно из Лијешња прешли.
Послије Првог, а још више после Другог светског рата бројни Ровчани су одлазили на школе, а после Другог светског рата и на друге непољопривредне послове, нарочито у правцу Колашина, Титограда (Подгорице) и Никшића. Оваквих појединаца из неких ровачких домаћинстава има и по три или четири, који су у новим местима боравка углавном засновали своје породице па се многи од њих само лети, у време „одмора“ могу да виде у Ровцима. Њихови потомци већ се неће осећати Ровчанима.
Ровца су у прошлости била склонит крај. Коме је било до слободнијег живота, макар и оскудније живео, овамо је могао да нађе погодно уточиште и скровиште.
Бјежећи од разноликих невоља, од времена до времена, овамо су, као ускоци, стално и други придолазили. Традиција тако и каже. И за ,,старе“ Милетиће, као најстарије, тако и за Јукиће, као најмлађе становнике Роваца, каже се да су однекле досељени. За Милетиће се такође прича да су били од Босне досељени. И најмлађи Јукићи, су из Босне пореклом. Богдан је дошао из Љешанске Нахије, Гојак од Никшића. То значи да се овамо долазило као у неки знани збег. Да су Ровца заиста служила као збег знамо и по случају Куча и Требјешана. Тако је то трајало од прадавних времена па све до прошлог вијека .Кажо видимо, у Ровцима су се током времена сусретали и мешали досељеници из разних наших крајева. И Ровински је записао да су Морачани и Ровчани састављени од досељеника с разних страгна, а — који су овамо доспевали у разна времена. Када ово знамо, онда можемо да претпоставимо да је и овде између појединих слојева становништва било неслога и неспоразума. Уосталом, тако је било свуда по Црној Гори и Брдима. У суседним Бјелопавлићима старинце су држали за „несој” и „нечист“. У Ровцима можда и није било баш тако, али је ипак било сличних гледања и надмености јачих наспрам малобројних. Али, из те мешавине временом се у Ровцима развио здрав, окретан и покгретан Ровчанин, који је у себи накупио доста снаге и свежине. Зато, када су почели да се одсељавају из свог скученог и неплодног завичаја, код њих су стале да се ослобађају стваралачке снаге у разним правцима и облицима (књижевност, наука, политика) и они у стопу иду и успешно се такмиче са онима чија је прошлост била подношљивија, а услови развоја бољи.
Из бројно малих Роваца временом се одселио велики број људи и то на разне стране, у ближе и даље крајеве и земље. Потомци Грде, коју предање помиње као Гојакову жену, умножили су се и заиста раселили ,,свуда по свијету“. из ровачког села Лијешња. Од Љешњана су и Мирковићи и Вукотићи у Липову код Колашина. Одсељеници из Роваца често су мијењали презимена, па их је без посебног истраживања тешко и препознати и пронаћи. Тако, Мијаиловићи у Бјелопавлићима, у селу Баре Шумановића, су од Булатовића. Будинићи у Загреди, у Кучима а били и Чигомани па истиснути, такође су од Ровчана. Почетком нашег вијека Јован Ердељановић је нашао и 23 породице Булатовића у кучком селу Раћеси. Овом приликом нећемо се посебно бавити тематиком Раћа и Раћеша јер је о Булатовићима из Раћа -Кучи Настадин Булатовић 2023.године објавио исцрпну монографију па стога цијенимо умјесто препричавања овог дјела заинтересоване упутимо на исту . Од ових су поред Будинића, били Оташевићи, Тодићи и Томашевићи, од којих се, вели, доста и одсељивало. Из Роваца су старином и Јошановићи, у селу Милошевићи, те неки у селима Слатини и Тимару, у Дробњацима. У дробњачком селу Милошевићи има одсељених Пижурица. Прича се да су у Милошевићима насељени и протјерани Жижићи из ровачког села Вишње .Жижа је по предању био веома пргав човјек . Пижурица одсељених има и у селу Бијела, код Шавника, као и у Липову и Селишту, код Колашина. Послије Другог свјетског рата два домаћинства Пижурица одсељена су и у бачко село Крушчић. Има Ровчана и у селу Дучицама, у Жупи Никшићкој.
У околини Плава казују да су паријеклом из Роваца: Џудовићи, Савићи и Маркишића. У горњем Полимљу, у селу Улотини, између Плава и Андријевице, има неколико кућа Влаховића, а у околини Берана :Богавци, Мердовићи, Дошљаци и Пођани су поријеклом из Роваца.
У средњем Полимљу, околина Бродарева, такође има сразмерно овећи број досељених Ровчана (Булатовићи, Шћепановићи, Драшковићи, Вуковићи, Јовановићи, Пулетићи, Ровчани). Истога поријекла су и исламизовани Хоџићи и Ровчани у селима Букавићу -око 20 кућа, Крушеву 19 кућс и Поткршу 11 кућа . Код неких од ових исламизованих донедавна су у кућама чуване и иконе, а што значи да су сразмјерно касно исламизовани,о чему су Александар Драшковић и аутор овог фељтона писали 1995 .године у раду Драшковић др .Александар ,Бешовић мр. Дејан „Исламизовани Ровчани у 19 .веку “ – Историјски записи – Архив Србије ,бр.23-23 стр .67-99 ,Београд 1995.године.
У Бихору и Коритима у селима Ивање, Затону, Стројтеници, Мојстиру, Црнчи, Оброву, Бољанину, Побретићима има око 240 домаћинстава поријеклом из Роваца.
У Потарју за веће братство Калиће данас исламске вјере, каже се да су поријеклом од Ровчана.У Ибарском Колашину, Катићи у селу Војимислићи и Лучкој Ријеци, поријеклом су Ровчани. У овом крају има више становника поријеклом Ровчана , али их је испитивач ставио у исти низ досељеника са Никшићима.
Јован Ердељановић је, боравећи у Кучима, првих година нашег столећа, сазнао да су Стјеловићи, сада Арбанаси католици старином из Роваца.Ровчани су напуштали завичај бјежећи од немаштине, суше и крвне освете. Колико се зна највише су ишли за Србију. Појединачно су одлазили и за Бугарску, Грчку, Турску, Русију. Одсељевања из Роваца нарочито су била бројна од друге половине прошлога вијека када су сусједни крајеви и вароши (Никшић и Колашин) ослобођени од Турака. Тада су нека села око Колашина (Радигојно, Селишта, Дуловине, Бабљак, Дрпе, Ријека Мушовића, Речине, Требаљево Ровачко) добила знатан број становништва из Роваца. Да је при крају прошлог столећа конкретно 1882.године било бројног исељавања из Роваца јасно се види и по молби ондашњег ровачког капетана Мира Павићева Булатовића министру Машу Врбици на Цетињу „Да се Ровчанима и даље не издају пасоши за Србију јер хоће, каже се даље у писму, „сви“ да се иселе. Ових исељавања у Србију било је и прије. Предање у Ровцима тврди да је и Хајдук Вељко поријеклом из Роваца, од Влаховића, као и Лазар Мутап. На мјесту Липље, у Међуријечју, и данас показују једно место које се зове „Мутапове Кућиштине”. Кажу да је био од Шћепановића.То је аутора овог фељтона својевремено потакнуло да се дубље позабави овим народним предањем .
У раду др .Дејан Бешовић„Истина о Мутапу “ , зборник Балканолошког института САНУ 2014 ,св.2-3 стр 3-28 Београд пише :… Лазар Мутап-Чачанин (Ћушајић), рођен је у селу Буђево код Сјенице,од оца Ђорђија Шћепановића и мајке Стефе Павлове Булатовић досељеника из Роваца ,Српског племена из црногорских Брда на Пештерској висоравни под именом Лазар Ћушајић, Био је учесник Првог српског устанка и Моравски војвода.На почетку Првог српског устанка 1804. године заједно са својим братом је у селу Буђеву из освете живе спалио на спавању потуричког заповедника Ганића и његових 20 полицајаца ,потурчених Срба који су бахато натерали Лазареву породицу да их гости и заноћили су у његовој кући брвнари. Због страха од одмазде иселио се у село Прислоница, поред Чачка, а његов брат се касније потурчио и постао сурови убица над православним Србима. Због настањивања у околини Чачка добио је надимак Чачанин и завладало је до данас погрешно уверење да је он из чачанског краја, а заправо је он дошао из околине Сјенице тек са почетком устанка. Пре Првог српског устанка Лазар се бавио мутавџијским занатом, па отуда потиче његово презиме. Био је црномањаст, црвен у образу, крвавих очију, средња стаса, округласт; добар бињеџија. Станојевић пише : Носио је црвену читу -поповску капу. Он је здраво сурове нарави био, и млоге војнике сам својом руком тукао и убијао, стога су га војници мрзели.Када је букнуо устанак, међу првима је стао у строј старешина Рудничке нахије. Био је први буљукбаша код војводе Милана Обреновића. У првој устаничкој години њему припадају највеће заслуге за освајање Чачка.Током устанка, учествовао је у борбама против Турске од реке Дрине до Делиграда. Године 1805. тукао се за ослобођење Карановца и Ужица, а годину дана касније истакао се у борбама на Дрини и Мишару.Критичне 1809. године учествовао је у Карађорђевој офанзиви на Новопазарски санџак, борећи се на простору Пријепоља и Сјенице, а наредне је поново на Дрини у борбама код Баурића и Лознице. Када је заједно са Карађорђем маја 1809. привремено ослободио Сјеницу, а после битке на Суходолу ослободио накратко и Пештер, жеља га је повукла да дође у своје село Буђево на Пештери и ту угости Карађорђа. Спремајући се да заноћи у кући Ћушајића у Буђеву, Карађорђе је у шали рекао Лазару: „Којекуде, Лазаре, ‘оћеш ли и мене запалити као Ганића ако овде заноћим?“Карађорђе је за лозничку битку рекао да је трајала осам сати непрекидног рвања Срба и Турака, а читава два сата сударима голим сабљама и да такве баталије до тада није било у Србији. У тим борбама на Дрини, Лаза Мутап је рањен у руку.(1810), а годину дана након тога Карађорђе га је извикао (прогласио) за војводу.Последње године Првог српског устанка (1813), Мутап се борио на Делиграду и на Морави. Са својом војском се најпре налазио у шанчевима на Мозгову, где су устаници катастрофално поражени.Ту је страдало 2.000 Срба, а пораз је приморао Мутапа и Вујицу Вулићевића да напусте шанчеве и повуку се у Делиград. Када је то дознао Карађорђе, са дринског ратишта им је поручио да боље сви помру, него да шанчеве остављају.За разлику од многих српских устаничких старешина, Мутап је после слома устанка остао у Србији.
Као искрени сарадник Милоша Обреновића, налазио се у најужем кругу људи за организацију и подизање Другог српског устанка. Учествовао је на два тајна састанка народних првака у селу Рудовци, у кући попа Ранка, у густој шуми под Милићевим брдом и Вреоцима.
Тада је одлучено да се на турске зулуме одговори оружјем. Чекало се само годину дана и Милош Обреновић је на Таковском скупу подигао Други српски устанак.
Рудничка, Чачанска и Крагујевачка нахија, са ослонцем на масив Рудника, чиниле су територијалну основу устанка.
После пораза устаника на Љубићу, где је погинуо и Карађорђев барјактар Танаско Рајић, Турци су даљим борбама на простору Чачка претрпели тежак пораз, којом приликом је на Морави погинуо и Имшир-паша. У тој борби је погинуо и Лазар Мутап 1815. године, нападајући шанчеве у којима су били Турци око чачанске џамије. Мутапове снаге су биле надјачале ушанчене Турке, али се догодило то да су Турски војници, који су се повлачили из Коњевића, повукли у Чачак, право Мутапу иза леђа, и ту га притисли између две ватре. Мутап бива рањен и одатле одлази у своје село Прислоницу, а затим и у Горњу Трепчу, где ускоро подлеже повредама.Сахрањен је првобитно у Горњој Трепчи, а касније су му кости пренете у манастир Вујан, где се још чува његов војводски барјак.Устаници су после заузимања Чачка, кренули у силовиту потеру за Турцима који су кренули у Новопазарски санџак. У тој бежанији изгинуло је много Турака на планини Јелици, а остатак су дотукли старовлашки хајдуци.После овог пораза, хајдуци су одржали збор и рекли да су осветили главу војводе Лазара Мутапа.“
(наставиће се )
