(О књизи Момчила Вуксановића: „Куда иде Montenegro?)

Пише: Ђорђе Брујић

Од времена када је Творац збринуо човјека на овој планети, значи од самих почетака људског битисања, остао је низ отворених проблема, такозваних онтолошких питања. Не постоји готово нико међу нама који се бар некад није запитао шта је то љубав, језик, вјера, ко је или шта је Бог, даривање, послушност, молитва, смирење, шта је то, на крају, биће и откуд оно овдје гдје је, и овакво каквим је уобличено, било физички или духовно, односно интелектуално. Од онтологије готово је неодвојива и епистемиологија као мисаона област која покушава да истражи коријене и домете људског сазнања, а незаобилазна је метафизичка раван која покушава да пружи најопштије одговоре на најапстрактнија промишљања, конструкције и разрјешења из стварносних аспеката. Простор, вријеме, нужност, ум, материја, нека су од тих запитаности…

Као примјер можемо узети нашу вјековну дилему почетка и краја, шта је то почетак а шта крај, или гдје је то почетак а гдје крај. Не сумњам да је највећи број дошао до неког, ипак, непоузданог закључка да не постоји ни једно ни друго, као дуалитети, него искључиво као јединственост која се налази затворена у сталном кругу. Узмимо примјер клупка: крећемо да га отмотавамо од почетка и цијели процес спроводимо док не дођемо до краја. На условно названом „крају“ тог размршеног клупка постајемо свјесни да имамо два „краја“ или два „почетка“? Ако пођемо да опет стварамо клупко морамо кренути са једне стране – неизвјесно је да ли ће то бити од стране „почетка“ или са стране „краја“, јер се у коначном може десити да оно што је било „почетак“ постане „крај“ и тако у бесконачност. Такозвани „крај“ увијек једном мора бити „почетак“, као што и сам условни „почетак“ једном мора постати „крај“. Зар и сам људски живот није једна врста условног „доказа“ да се и битисање одржава у кругу, да остаје затворено између „краја“ и „почетка“.

Како бисмо избјегли затворене мисаоне кругове којима смо се бавили, потребно је да кренемо у срж текста који има потребу да настане и покаже преко кога моста да кренемо. Ипак, овај не баш кратак увод био је потребан како би се објаснило претходно, оно из чега све што постоји происходи, оно о чему ћемо покушати да проговоримо, макар површно, али јасно и крајње поштено, да приближимо оно врело из кога је кренуо извор који потом постаје поточић, а затим и ријека. Овдје говоримо о серији публицистичких текстова др Момчила Вуксановића „Куда иде Montenegro?“.

У питању је, дакле, Вуксановићева прва књига, у овом случају дјело везено освртима, колумнама и коментарима, који су објављивани у штампаном магазину „Српске новине“ из Подгорице, чији је покретач Српски национални савјет Црне Горе.

Смисао књиге, вјероватно, најбоље објашњава уводна ријеч аутора који је написао да је „на страницама ове књиге хронолошки представљено ово вријеме, у знаку очувања идентитета и опстанка српског народа у Црној Гори“. Он даље појашњава да ће се читаоци кроз књигу упознати са јасно исказаним ставовима о суштинским идентитетским питањима српског народа. Због тога је веома важно истећи да ови текстови нису писани накнадно, него да су, један по један, настајали сваки у свом тренутку, готово у заказаном трену, суочени са тада актуелним догађајима, што даје још већу вриједност овој књизи као непосредном документу и изворнику преко чијих се записа најдиректније свједочи о једном периоду историје Црне Горе.   

Због  свега овога можемо рећи да овај зборник радова, односно ново дјело професора Момчила Вуксановића, као дугогодишњег друштвеног активисте и борца за национална права не припада традиционалној дефиницији умјетничког стварања, него да је њена стаза усмјерена путем есејистике и публицистике. Опус му је, дакле, сачињен од описа, примједаба и запажања у областима организационог, медијског и институционалног рада, чији је крајњи циљ био очување, јачање и промоција српског националног, културног вјерског и језичког идентитета у Црној Гори. У изузетно сложеним политичким и друштвени приликама какве су деценијама владале у овој држави, Вуксановић се, кроз дуги период посвећеног рада, позиционирао као једна од најзначајнијих личности у борби за права српске заједнице, градећи мрежу институција и медија који су постали носећи стубови њеног опстанка. Стога можемо оцијенити да његово дјеловање представља специфичан облик друштвеног и културног стваралаштва, које има за циљ да очува и обдржи колективно сјећање и идентитет у турбулентним временима.

Иако је много тога учинио на очувању српске препознатљивости Црне Горе, најдубљи смисао Вуксановићевог твораштва почива на организационом раду, прије свега кроз оснивање и руковођење Српским националним савјетом Црне Горе. Институција на чијем је челу, формирана је 2008. године, свега двије године након што је Црна Гора обновила независност, и представљала је одговор на процесе асимилације и маргинализације српског народа који су постајали све израженији и директнији. Као предсједник Савјета, Вуксановић је преузео и извјесну одговорноснт, као и улогу заступника права српске заједнице, активно се борећи за равноправан статус Срба у Црној Гори. У вријеме вишегодишњег ангажмана у Српском националном савјету дјеловање му је обухватало изузетно широк спектар активности, од политичког заступања у контакту са државним институцијама до подизања свијести о проблемима са којима се суочава српска заједница. Вуксановићева упорност у указивању на, како је често истицао, „неподношљив положај“ Срба, представљала је стални подсјетник црногорској јавности и међународној заједници на питање права мање бројних народа. Савјет, наравно, није стао на томе, он је све вријеме дјеловања обједињавао српске организације и појединце, стварајући тако извјесну платформу за заједничко дјеловање свих националних снага, чији су припадници бивали све угроженији, нарочито у домену остваривања својих Уставом и законима загарантованих права.

У текстовима међу корицама ове књиге можете наћи детаље о реченом, о егзистенцији српског живља у Црној Гори у наведеном периоду и ономе што је Српски савјет настојао да учини у границама могућности које су му биле дате.

Поред друштвеног дјеловања, које се по својој природи рада у неким сегментима неизбјежно морало укрштати и са изнуђеним политичким ставовима, Вуксановићево стваралаштво се огледа и у утемељењу бројних културних институција. Једна од њих је оснивање Матице српске у Црној Гори, чији је Вуксановић био оснивач и предсједник оснивачке скупштине, чиме је учињен важан корак у очувању српског језика, културе и традиције. Улога Матице српске у Црној Гори, захваљујући Вуксановићевој иницијативи, огледа се у подршци научним истраживањима, организовању предавања, трибина и промоцији културних вриједности које су дио српског наслијеђа. То је посебно важно у контексту гдје се српски идентитет у Црној Гори често доживљава као страно тијело, а не као аутохтони елемент црногорског друштва, зато је и Српски национални савјет био вођен идејом „ако не можемо да живимо у једној држави, можему у једној култури“. И о томе постоји посебан запис или осврт који освјетљава овај догађај из неколико углова.

Упркос успјешној реализацији бројних активности, могли бисмо закључити да је издавачка дјелатности, ипак, кључни сегмент у његовим пројекцијама. Оснивач је Књижевне задруге Српског народног вијећа, чиме је омогућено објављивање више стотина наслова који су промовисали српску књижевност и ћирилично писмо, и то не само у Црној Гори, него и на најширим просторима цијелог региона, па чак и у дијаспори. Захваљујући упорном и преданом раду, овај издавач постао је један од најпродуктивнијих, ако не и најпродуктивнији издавач у Црној Гори, што се огледа и у чињеници да је успио да одштампа више од 200 хиљада примјерака књига на српском језику и ћириличном писму. Кроз издавање историјских, научних и књижевних дјела, издавачки тим омогућио је да се глас српске културе чује и да се супротставе наративу о културној униформности, да покажу да је Црна Гора, ако не српска, оно бар и српска држава. У условима када је ћирилица била угрожена, протјеривани професори, забрањивано писмо у јавној употреби, а српски језик потискиван из јавне сфере и образовног система, издаваштво Књижевне задруге препознато је по патриотском значају и заносу, постајући симболом отпора и сликом борбе за очување идентитета. Овакав приступ ће, без имало сумње, највећи значај имати за будуће генерације у Црној Гори.

На пољу медијског дјеловања успјешно је формирана мрежа медијских редакција, укључујући штампани магазин Српске новине, Српску радио телевизију, интернет портал „Српске новине ЦГ“ и Српски радио. Преко информативне продукције ових медија дата је могућност да се покрене алтернативно мишљење са неким другачијим изворима информација, супротним онима који су на идентичан начин пројектовани преко других канала, чиме се отворио простор темама и перспективама које су често занемарене у другим медијима, нарочито оним блиским државној власти и сили владајуће политике. Тако се кроз мрежу српских медија омогућило емитовање образовног програма на српском језику, прилагођеног потребама српског народа у Црној Гори, чиме се директно реаговало на проблеме у образовном систему, на примјер. Постоје у књизи и есеји на ове теме које су само једна позиција сагледавања укупног простора везаног за медијске пројекције

Иако су се српски медији суочавали са великим финансијским и политичким притисцима, упорност Српског националног савјета омогућила је њихов опстанак и даљи рад.

Чињеница је да Вуксановић није члан ниједне партије, ни политичар, ни политички лидер, он је кроз јавне иступе, као предсједник националног савјета, преко саопштења за јавност и отворена писма, али и кроз своје колумне и коментаре, непрестано подсјећао политичке елите на обавезе према српској заједници, критички се осврћући на оно што доживљава као асимилациону политику црногорских власти. Таквим дјеловањем помаже се и политичка плурализација и отвара простор за више слободе у борби за права коју су водили његови сународници. Нема, дакле, сумње да је Вуксановић кроз дјелимично побројане принципе дао значајан допринос политичкој агенди и напретку српског народа у Црној Гори.

Зато бисмо могли закључити да активизам Момчила Вуксановића, би он изражен кроз дјеловање или медијски дискурс, представља вишеслојни феномен који се одвија на раскрсници културе, политике и медија.

Врло важно је поновити да се борба Српског националног савјета за опстанак и идентитет српског народа у Црној Гори не манифестује кроз индивидуална умјетничка дјела, већ кроз изградњу институција важних за очување колективног сјећања и културе.

Незаобилазна је и чињеница која показује да је за један народ важан сваки појединац. Вуксановићев рад је, несумњиво, најбољи примјер за то.

Да би све речено било донекле јасније и ближе читаоцу, да би се упознао са свим конкретним детаљима, који се кроз текстове у књизи прате из дана у дан и увијек доносе доказе о новом проблему, неопходно је прочитати серију ових огледа, записа и есеја, који говоре баш из такве позиције.

Они су истинити, јасни, читки, документаристички покријепљени, књижевно-стилски дојерани и отмјени, онолико колико описани низ проблема може да буде отмјен.