Пише: Иван Милошевић
Што су се ово Монтенегрини узбудили, што су ово устали, што се чешу гдје их и не сврби? Не пушта их нека мука, хвата их вртоглавица, љуљају се као да су на удару торнада, вапе за помоћ и упиру прстом у Београд и жале се да погибоше, да нестадоше, да немају сна и да од вељесрпске најезде немају гдје да се сакрију!
Када су чули да се подиже споменик митрополиту Амфилохију, мрак им је пао на очи, не свиће им већ данима. Од споменика митрополиту заборавили су на споменик Павлу Ђуришићу, немају кад да се позабаве четничким стражама и данас имају преча посла. Како спријечити подизање споменика митрополиту, како тој пошасти стати на крај, како се ослободити те дневно-ноћне муке због које пију бенседине и остале аспирине? А, некако им та офанзива против споменика не иде како би жељели! Или споменик неким чудом нестане или се најави подизање новог, али сада са свим државним дозволама. И не знају шта је горе од горега, да ли нестали Павлов споменик или најављени легални споменик митрополиту. Од оба добијају хистеричне нападе, хватају се за главу и куну судбину што их је оставила у оваквом времену гдје се српски споменици ређају један за другим, а они немоћни, свезаних руку, ништа не могу да спријече. Једино им је остало да кукају по ДПС медијима и да се жале ЕУ, Бриселу, Паризу… и да се са тих страна надају подршци и неком лијеку за спас од вељесрпске напасти!
Када прочитам (и то само први пасус) разних домаћих и комшијских колумниста, постане ми јасно да од болести антисрпства нема спаса, не помажу љекови ни љекари, не помажу молитве и Мирашеви тропари, не помаже Пицула и Сокол и остала европска дружина. Остављени на ледини немају за шта више да се ухвате и млатарају као дављеници и траже појас за спасавање. Ипак, околина је толико узбуркана да нема ко да се на њих окрене, да их утјеши, удијели неку милостињу или прави идеолошки лијек! Свјесни да се један споменик крије и да са њима игра жмурке, док други на крилима важећих прописа само што није слетио у Колашин и раширио руке, немоћни гледају у прошлост и тамо траже одговоре за будућност, а уколико их не нађу, прерађују постојеће, шминкају и дотјерују, све у жељи да изгледају прихватљиви и да их због тога неко уважи. Ипак, шминка не помаже, један споменик већ више од 15 година живи свој тајни живот, а други само што није подигнут у срцу Црне Горе. Како то пребољети, сварити, наставити дан, упалити ТВ, када иза свега тога пријети страх да се однекуд Павле не појави, а митрополит осване у Колашину?
И нешто ми жао ове Монтенегрине и њихове колумнисте, саосјећам са њиховом патњом и стријепњом, али и страхом шта ће бити са њима. Иако их нико не гони и прогони, нико их не пита гдје су и са киме су, шта раде или не раде, дане проводе у измишљеном прогону и страху ко ће им зазвонити на врата. И када зазвони поштар три пута, уплаше се да није стигла вељесрпска полиција и остали вељесрпски агенти! Из страха не смију ни врата да отворе, па пишу колумне и жалбе ЕУ и надају се да ће их то спасити од вељесрпских скакаваца, рекреативаца и осталих пратилаца!
И на сву ту монтенегринску биједу и страх још им се на плећа натоварио и Небојша Павковић. Преминули генерал као да их је дирнуо у зеницу ока и угасио посљедњу наду да од Срба има спаса. Какав спас, када су већ написали туце колумни о повратку војске на Косово, када су већ смислили нову или обновили стару тактику, а све у очекивању да се случајно војска не врати у Црну Гору! То већ не би могли да никако сваре, па су исти дан када се на кратко појавио транспарент и бакљада поводом преминулог генерала, пријавили цјелокупан догађај надлежнима и ових сати очекују хапшења, провођења и затварања. Не признају да је Павковић умро и да је на челу неких других војски и то на оном свијету! За њих српски генерал је још увијек у униформи и чека повољну прилику да крене на Црну Гору и једном за свагда ријеши тај проблем са Монтенегром и устроји је по правилима српског свијета или света!
И док тај свијет или свет на стигне на Добраково, ту су Андреј, Бурсаћ и остала дружина да држи медијску пажњу и Монтенегру не допусте да дремне и мало се одмори од најезде српских споменика и српских генерала. Чудо је то Антисрпство, чудо!
Када ухвати, уистину не пушта и џабе љекови, биотици и антибиотици, депресиви и антидепресиви. Српски свијет или свет стиже, па и када не стиже и када нико више о њему не прича. Ипак, он је ту и стално пријети, не спава и чека! А Монтенетрини се спремају да га спремни дочекају! Залудних ли идеја и надидеја, љекара и надриљекара, новинара и надновинара. Српски свијет или свет сном мртвијем спава и то сви виде, осим Монтенегра и Монтенегрина и њихових колумниста. Више они српски свијет или свет одржавају у животу него што то раде Срби! Ваљда се они једном пробуде и виде да испред или позади њих нема онога што само они виде, чују и од чега се бране.
Српски свијет или свет сном мртвијем спава!
