Пише :Дејан Бешовић

У вријеме постојања Рашке и Зете као средњовјековних држава територија племе  Роваца углавноме су припадала Рашкој. Немања је, како се зна, ујединио те двије државе. Његов унук Стефан, Вуканов син, имао је посједе у жупи Морача, гдје је 1252/3 подигао познати Манастир Морачу,о чему смо подробније писали у претходним наставцима .Рашка се иначе, и касније, са посебном бригом односила према Зети. Свакако и зато да би преко ове успешније одржавала везе и односе са приморјем. А ти односи и везе били су видни и добри. Поред осталога то се запажа и по приморским утицајима на манастирским грађевинама у Рашкој (црква св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, манастир св. Ђурђа у Будимљи и Морачки Манастир). Познато је затим да су, као савладари рашких краљева, у Зети били принчеви Стефан Дечански и млади Душан.

У спису познатом под именом „Љетопис попа Дукљаина”, који ми насловљавамо сасвим објективно историјски „Барски Љетопис “  за који се досад мислило да је настао у 12. вијеку , док С. Мијушковић тврди да он потиче најраније из 14. столећа и да га пре свега ваља сматрати као „литерарни“, а не историјски спис, помињу се жупе из Подгорја: Оногошт, Пива и Морача, али не и Ровца. Додуше, област Роваца не представља никакву географску па није била погодна ни за жупску, односно административну јединицу.

Католицизам , колико га је у средњем вијеку било у Рашкој и Зети, у Ровцима као да се није никада осетио. Није непознато да је још краљ Милутин изражавао спремност за унију, док се зна да је и у 17. вијеку  неки Павле Демски, папин изасланик, долазио у Манастир Морачу и калуђере наговарао на унију, а за шта је требало они да добију одређене привилегије. Географска имена Бискупићи, заселак села Прошћења, код Колашина, и име села код Пријепоља, као и име Бискуповине за један потес земље поред Лима, у Бихору, свакако подсећају на оно време када су овамо бискупи имали поседе и утицаја. За Бискупиће код Колашина ово је и доста разумљиво нада знамо да су у средњовјековном Брскову католици (Саси и Дубровчани) имали и своју цркву.Колико је опет Брсково са својим рударством и колонијом Саса и Дубровчана у 13. и 14. стољећу имало утицаја на Ровца, уколико су она онда била насељена, тешко је рећи. Међутим, истина је да је најкраћи пут од Рисна и Дубровника, то јест из приморја, преко Никшића, за Брсково, као један од најпознатијих тргова средњовјековне Србије, ишао баш преко Роваца. Брсково је најприје у средњем вијеку била пространа област, жупа. Али, од када је овамо, код данашњег Мојковца, у 13. вијеку за вријеме Краља Милутина отворен рудник, под тим именом ће се углавном подразумевати насеље и трг. Трг Брсково често су посећивали Дубровчани и Которани, а понекад и Млечани. Тамо  је доношено вино и чоја, а из Бракова  одношени -сребро, коже, восак. .Насеље је имало цркву, дубровачки конзулат и прву ковницу српског новца. Шта је било са Сасима и Дубровчанима после замирања рударства, то јест трга и насеља Брсково од половине 14. вијека , можемо само да претпостављамо. За породице Вараге у Потарју и Фуштиће у Брскову народно предање каже да су поријеклом од Саса. Њихова несловенска презимена као да то потврђују.Године 1470. од Босанског санџака издвојен је Херцеговачки санџак као засебна управна јединица. После неколико година (1477) нове власти су извршиле и попис новоосвојене (до тада „херцегове”) земље у којој је убиљежена и „нахија Ровца“ са 51 домаћинством. Прије тога она су можда могла да буду сматрана као дио Никшића као краја. Ровца су и тада, а прије тога још и више, била по становништву мала. Зато тешко да је овај крај гдјегод и прије тога поменут. Сем тога, она су била веома неприступачна. Зато овај помен и узимамо као за сада први пазнати писани помен Роваца.

Овај попис је иначе доста садржајан. Ровчани су у њему представљени као сточари који имају зимска и љетња боравишта. А ‘сточари су онда називани и пописани као Власи. И у дубровачким архивским подацима, из тога стоњећа, као и нешто раније, када се помињу: Зупци, Бањани, Дробњаци, Никшићи и неки други, по правилу их све рачунају и називају власима или, рјеђе, морлацима. Влаха од групе (или рода) Никшићи било је у вријеме доласка Турака, а можда и прије самог продора њиховог у ове крајеве, насељених и у подручје старе жупе Брсково, између Колашина и Бијелог Поља, онамо где се сада налази село Липово, а где су потом временом постали ситни спахије (ешкинџије). Ђурђев мисли да су и Никчи, део севернаарбанашког племена Климената, у ствари део негдашњих Никшића. Само Никчи и Клименти нису баш близу Подгорице. Клименти опет истичу да су Никчи њихово братство, као и Вукли, Селца итд. и да је ово име дошло по претку Никч-у. Ово о Никшићанима помињемо због тога што и Ровчани имају предање да је родоначелник највећег њиховаг броја дасељен из Никшићке Жупе. Зато се они и сада, по племенском начину мишљења, сматрају делом или огранком никшићког племена. На Лукавици, недалеко од Језера, поред новијег “пиперског гробља“, чува се и „Нишин киљан“, (белега где је овај њихов заједнички предак, наводно, погинуо од Турака.“

У цетињском летопису (Хрисовуљи), писаном у вријеме Ивана Црнојевића, на једном мјесту се помиње утврђивање међа између Пипера и Дубочана. Ђурђев мисли да овај податак може да потиче само из „прве владе“ ‘Ивана Црнојевића, а не из 1485 како се обично и датира тај летопис. „Дубочани” из овог летописа очигледно се односи на Ровчане. Данас у Ровцима постоје два Дубока (Мртво, у нижем делу ровачке територије, ближе Морачи, и Веље на супротном западном крају Роваца). Под претпоставком да су и онда постојала оба ова иасеља требало би овдје да се радило о Мртвом Дубоком чији се атар географски додиривао са атаром Пипера. Данас пак, на самој Лукавици планина и катуни Пипера и Вељедубочана се додирују.

По попису Херцеговачког вилајета из 1477. Ровчани су припадали дринском односно фочанском кадилуку. Касније, када су Турци 1482. заузели Нови (Херцег-нови) основан је, 1485, новски кадилук коме су од тада припадали Никшић, Горња Морача, Доња Морача, Бјелопавлићи и Ровца.Од тада, то јест од краја 15. вијека  па надаље, Ровчани ће почети да се организују као племе. На то организовање свакако су их гонили и сусједи који су посезали за њиховим планинама.

За 16. вијек  немамо писаних података,који би послужили као историјски извор , који би нам штогод говорили о Ровцима. Или барем ми не знамо за њих. Но, то је вринеме не само стабилизовања турске власти у Српским  земљама, већ и даљег снажења њихове силе и њихових продора ка средњој Европи. По ономе што се зна да је ровачки кнез Вукић Вучетић, 1575. обнављао Манастир Морачу и његове фреске, могло би се повјеровати да је то било за овај крај мирније и сношљивије време. Уосталом, колико се тада становништво Црне Горе, Брда и Арбаније и бунило, турске војске из Херцеговине или од северне Арбаније брзо су продирале да га умире. Тако су двије буне племена око Скадра и Подгорице, 1565. и 1575. и угушене. Међу побуњеницима противу намета помињу се Кучи, Пипери ,Бјелопавлићи и Братоножићи . Турске власти су зато тада тражиле да се Брђани спусте у равнице и тамо населе.Године 1597. Бјелопавлићи су се опет бунили. На устајању Брђана против Турака тада је радио и Грдан из никшићког краја. Тражена је помоћ и са стране: од папе, Шпаније. Шта су тада радили Ровчани? Свакако оно што и њихови сусједи.Тако је било и првих година 17. вијека  (1609, 1617, 1618 године ) када су Турци због отказивања данка у крви  упућивали војску на побуњена Брда. Међу побуњеницима  тада су били и Ровчани. Од турске одмазде тада су лоше прошли нарочито они крајеви и племена кроз које је турској војсци пролаз био погоднији.Которанин Маријан Болица, описујући Скадарски санџак, 1614. направио је и врсту пописа овога санџака. Међу онима који се не покоравају Турцима, он је у том попису поменуо и „село“ Ровца, са старјешином Иванишом Радоњиним, које је бројило 50 домова и могло да да 120 војника. Болица наводи :  Почетком тога стољећа опет су обнављане фреске у Манастиру Морачи. Неке од њих се приписују 0ндашњем сликару Страхињи, из Будимље, а друге хиландарском зографу Георгију Митрофановићу, једној од главних личности у тадашњем обнављању Манастира Мораче. Иначе се у то време представници брђансних племена договарају о сарадњи са Млецима против Турака, а зна се да су Млеци окоро увијек подржавали Куче као бунтовнике против Турака. Године 1654. у Будимљи је одржан састанак црквених великодостојника на коме је био одређен будимљански митрополит Пајсије (исто као и на састанку у Манастиру Морачи 1648.) да иде у Рим и тражи помоћ. Пајсије је тада издат, ухваћен и уморен. Турски путописац Евлија Челебија, боравећи у Рисну, 1664. пише како је околно становништво бунтовно и како су Турци тада приредили поход да умире и казне нахије Пиву, Никшић, Бањане и Дробњак. Хвали се како је тада турска војска заробила старце и жене и како је заплијенила стоку.“ Можда су Ровчани, у свом удаљеном и забитом куту, тада остали поштеђени? Године 1688. Кучи су два пута нападани од Турака из сјеверне Арбаније и од Босне. Њима су и тада притицали у помоћ остали Брђани, па и удаљени Никшићани и Дробњаци. Нешто помоћи се тада добило, преко Котора, и од Млетака. Крајем 17. столећа (1691) Кучи и Ровчани помажу Пиперима и Бјелопавлићима које су Турци нападали. У своме извештају о млетачким крајевима, како су тада називани сјеверна Арбанија, Црна Гора, Брда и Херцеговина, из године 1692, Никола Ерицо, которски провидур, даје неке податке и о Ровцима. Пише да Ровца броје 800 становника, од чега 150 војника, да имају 41 коња, 64 комада крупније и 630 комада ситније стоке. Ови подаци, нарочито они који се односе на број стоке, сигурно нису ни приближно тачни. Ерицо саопштава да су Кучи католичке, а Пипери и Бјелопавлићи православне вере, те да су Кучи, Пипери и Бјелопавлићи људством и стоком јачи од свих пет нахија Црне Горе. И у то време Кучи траже помоћ од Млетака, а за неке појединце и „заостале“ плате. По ономе да је манастир Морача кроз 17. вијек  имао овећи број монаха, (могло би се судити и о његовом утицају у одређеном погледу на околно становништво) .“ 

Из године 1709. сачуван је запис о томе како су Ровчани ,,одагнали“ овце калуђерске. Ваљда су то биле овце Манастира Мораче? Године 1737. и Ровчани су, под кучким војводом Радоњом Петровићем, учествовали у походу брђанских племена низ Лим, не би ли се спојили са аустријском војском која је тада била у рату са Турском. Послије потискивања аустријске војске, Турци су се, свакако, светили Брђанима за ово савезништво са Аустријом. Половином 18. вијека , када су коначно увидјели да од помоћи Млетака и ослањања на њих нема користи, црногорске владике почеће да се окрећу Русији за помоћ. Због тога ће и даље, а можда и још више, да страдају и Црногорци и Брђани. За то окретање Русији нарочите заслуге имало је држање владике Василија Петровића. Од тада ће код Црногораца почети да се развија прави култ према тој православној земљи. ‘Они ће у то време лепо да приме и самозваног Шћепана Малог, који се казивао да је руски цар. Од године 1766, цетињска митрополија постаће и самостална, јер је тада српска црква, односно Пећка патријаршија, подвргнута васељенској патријаршији у Цариграду. И 1768. Ровчани су помагали Бјелопавлићима које су Турци напали.

Године 1774. Скадарски паша, Мехмед Бушатлија, провалио је у Куче и „похарао“ их. Ровчани су тада прихватили дио избеглих Куча -Дрекаловића и држали их код себе. Предање каже за „пет година”. Отуда и од тада у Ровцима називи Кучко катуниште, Кучке ливаде, Кучке баштине. Јован Ердељановић је забиљежио предање у Кучима да се неки од ових избеглица нису ни вратили из Роваца. Да би се Ровчанима осветио за указану помоћ Кучима, Мехмедов син, Махмуд Бушатлија, на превару је домамио у Никшић известан број њихових представника, 1786, и погубио их. Од овог прихватања Куча од стране Роваца ова два племена постала су изузетно присни пријатељи и сарадници иако им се територије нигде не додирују.“ Тако су  Ровчани су штитили Куче и 1856. када су ови, у вријеме књаза Данила, „догоњени у ред“. Па и у првом и другом свјетском рату, када год је то требало и било могуће, пријатељство Куча и Ровчана истицано је, настављано и потврђивано.

                           (наставиће се)