Пише: Милија Пајковић
За вријеме Краљевине, а уочи Другог свјетског рата, берански срез је био један од највећих у Црној Гори! У њему су постојали спортски клубови, соколско друштво, прва ветеринарска станица у Зетској бановини, силос, електрана, производња црепова и цигли, 68 занатских радњи, плетарска школа, такси служба, било је мноштво трговинских радњи, двије књижаре, три хотела, два хана, приватна преноћишта, и много крчми и кафана. Постојали су, између осталог, и оркестри, као и плех-музика! Данас Беране нема плех-музику, а да је има било би питање како би била дочекана и колико би опстала у вароши која је претрпјела веома велике промјене, али нагоре, захваљујући понајвише изградњи фабричких постројења, која су се угасила, а да и нијесу ништа направила, сем загађења и претјераног насељавања.
А на челу градске плех-музике у Беранама налазио се плаћени музичар – Фрањо Франтишек, поријеклом Чех. Та музика је кориштена за свечаности у граду, а за све остале ту су били бројни варошки и сеоски састави, а постојали су и тамбурашке дружине. Управо тих година изграђен је и Дом трезвене младежи, који и данас постоји, али као зграда музеја. У том Дому биле су и просторије за музичке саставе, као и велика сала за балове и игранке, а у којој су се приказивале и филмске представе.
Послије Другог свјетског рата, све до првог дијела шездесетих година, Беране је још имало прилику да буде оно што је требало да буде – развијени туристички, пољопривредни и сточарски крај! Управо тада, док су културна дешавања била још јака и неокрњена, почели су се јављати и бројни музички поп и забавни састави. Један од таквих састава био је и један надасве занимљив и неуобичајен – ,,Плави оркестар“! Наравно, много старији, али и озбиљнији, што се тиче мелодија које су изводили, од оног сарајевског имењака. А тај састав, основан 1966. – године, који је, нажалост, трајао само годину дана, оставио је ипак значајан траг у беранској музици. Никао је у широкој Полимској улици, која је изњедрила и глумце, спортисте, умјетнике, недалеко од Лаковића ливаде, на којој се по цијели дан јурила лопта.
,,Плави оркестар“ су сачињавала браћа Ђукић, Божидар-Божо и Вељо, Милан Спасојевић, Миливоје-Мишко Недић и Александар-Ацо Лазаревић. Божо је био вокални солиста, а свирао је кларинет и саксофон, за бубњевима је био Вељо, Милан је свирао гитару, а и пјевао је, вокални солиста је био Мишко, а клавијатуре и хармонику је свирао Ацо. Уз мирис липа, које су украшавале улицу са обје стране, вјежбали су у дворишту маленог, али топлог дома Спасојевића, који се налазио уз саму улицу. За игранке су увјежбавали кола, народну, али понајвише забавну музику, а било је ту и џеза. Својом свирком и пјесмом привлачили су пролазнике, ученике и ученице, као и купаче који су туда пролазили да би се купали на чувеним Мрежама.
Убрзо су добили просторију за вјежбање у кругу Фабрике целулозе и папира на Рудешу, а поред подршке Међурепубличке-просвјетне заједнице, добили су на коришћење од стране управе Дома трезвености и инструменте који су им недостајали. Било је то вријеме кад је поп и рок незаустављиво стигао у беранску долину, најприје преко радио таласа Луксембурга, и радио-Београда, чији су новинари и уредници Никола Караклајић, Петар Јањатовић и Пеца Поповић око двадесет часова емитовали емисију ,,Вече уз радио“, која је започињала дијелом пјесме ,,Доље на углу“ од групе Криденс клирвотер ривајвал, затим разних фестивала и грамофонских плоча.
Јавили су се у Беранама, у исто вријеме, састави, који су, такође, кратко трајали, али који су оставили својеврсни музички печат, као што су, рецимо били ВИС ,,Блиједе сјенке“, први састав правог рока у Беранама, затим ВИС ,,Изохипсе“, чији је натпис исписан на подзизиди хотела ,,Беране“ дуго одолијевао времену, био је ту и ВИС ,,Ливаде“, као и ВИС ,,Будимља“, и тако даље. Вјежбали су у подрумима кућа, једно вријеме у кући Радевића у Дугој улици, у подруму Шумске зграде у Комској улици, познатој као ,,Шехерезада“, као и неких других зграда, па и у школским кабинетима…
Наравно, био је ту, прије свих, најдуготрајнији и најпознатији берански састав, са снимљеном плочом шлагера, најприје с називом ,,Електрони“, ,,Електре“, а потом најпознатији као ,,Стари знанци“, који су често наступали у обје сале хотела ,,Беране“, али и широм Црне Горе… Састави који су пратили поп и рок сцену свирали су и пјевали музику ,,Битлса“, ,,Ролингстоунса“, ,,Прокол харума“, Елвиса Прислија, ,,Силуета“, ,,Групе 220“, ,,Елипси“, ,,Индекса“, ,,Златних дјечака“, ,,Шедоуза“, Пол Енке, ,,Црвених кораља“, ,,Анималса“, ,,Манфед Мана“ и осталих, али је било ту и мексиканских пјесама. Познате игранке су биле у холу зграде гимназије, као и у сали Дома трезвености. Чак је, и то одмах послије подгоричке Гитаријаде, а можда и исте године, уприличена и беранска, која је и на проби и на дан одржавања окупила бројну публику, тако да су многи остали и изван зграде и да кроз отворена врата слушају свирке и пјесме. Нажалост, у архивама не постоји било какав запис о једном таквом окупљању, веома значајном за беранску забавну свирку и пјесму, тако да је та музичка приредба, пуна заноса, младости, остала само у сјећањима оних који још ходе земљиним шаром. А један од главних утемељивача тог такмичења, а и осталих значајних музичких приредби, био је Сретен-Срејо Зечевић, познати бубњар Црне Горе, али и пјевач, са посебним покретима и игром на сцени …
,,Плави оркестар“, састављен од врсних музичара и пјевача, брзо је постао тражен, па су свирали и на свим игранкама у вароши, а најприје, као већина састава, у холу зграде гимназије. Не смије се никако заборавити да су у то вријеме, кад су власти попријеко гледали на ту врсту музике, управо на том мјесту свирани и пјевани највећи свјетски и домаћи хитови, а тај велики простор је био испуњен као двориште за вријеме великог одмора. Лијепе дјевојке, једноставно, али укусно обучене, без шминке, природног изгледа, као и момци, ђускали су у свом свијету тако различитом од оног који им је нуђен. Своје свирке су наставили у сали Дома трезвености, која је била препознатљива по игранкама, уз учешће најпознатијих беранских састава.
А онда, слично као и са ,,Блиједим сјенкама“, ,,Плави оркестар“ је престао са радом и свиркама, јер су његови чланови отишли из Берана – Милан Спасојевић на студије у Београд, Миливоја-Мишка Недића пут је нанио у Босну, гдје је радио као грађевински техничар, браћа Божо и Вељо Ђукић су напустили Беране, да му се више никада и не врате, а Ацо Лазаревић се скрасио у Шведској. Милан се након успјешно завршених студија вратио у свој родни град, засновао је породицу и дочекао пензију као дипломирани шумарски инжењер и предавач у школи. Његов син Слободан, такође шумарски инжењер, иначе, и гитариста, као и његова супруга Александра, родом из Котора, врсни су извођачи забавне музике и учествују на музичким приредбама. Музичким стазама су се запутила и његова два унука, синови од кћерке Слободанке, просвјетне раднице, свирајући гитару и бубњеве… Мишко се вратио из Босне у Беране и преминуо је не дуго након тога. Његова кћерка Александра је наслиједила очеву љубав према пјесми, па је постала и одлични извођач забавне музике, понајвише поп-рока, а, иначе, је новинарка. Ацо, врстан хармоникаш и клавијатуриста, и даље је у Шведској, а често тамо уприличи наступ познатих наших музичара.
Милан Спасојевић се и даље не одваја од гитаре и често из његовог дворишта или из собе, залепрша једна од његових омиљених пјесама из младости, она мексиканска:
– Плаво море, врели пијесак, а мјесец сја.
Лудо срећни били смо тада ти и ја,
Али вријеме љета прође,
сад је јесен, и нема сунца,
још смо ту ал’ сада само странца два…
А ту пјесму је радо и често пјевушио један од младића Полимске улице, Вуксан Божовић, подједнако и на обалама Лима, као и у Београду, на Зеленом вијенцу, као и у соби студентског дома на Звездари. Његова браћа Мирко и Брано, такође су дивно пјевали, поред забавне, понајвише староградске пјесме, заједно са Светом Ћетом Миликићем. Из исте улице су и Сулејман Суљо Шунтић, врсни гитариста и пјевач, некадашњи члан ,,Изохипса“ и ,,Блиједих сјенки“ и његове сестре, затим Сретен-Срето Спасојевић, као и Веско Стијовић, пјевач и гитариста, али и глумац Позоришта на Теразијама, па онда Нена, Страјо и Веско Бошковић, у чијој је кући била стара музичка школа, затим изванредни бубњар Слободан-Слобо Отовић, па браћа Вукићевић, браћа Милоња-Мишко, Валентин-Вања, Светлана-Тања и Валентина-Цица Томашевић, а са самог њеног почетка, од сјевера, и Славо Кораћ, гитариста и пјевач особеног гласа, члан ,,Биједих сјенки“…
Вријеме беранског љета је прошло, сад је јесен, липе и платани су добили златну боју, а многи нијесу више међу нама – искорачили су из овог свијета у онај други, доста њих и прије времена, али остала су сјећања на њих, као и на корзо, плаже, на свирке, пјесме, на разне саставе, као и на ,,Плави оркестар“ из Полимске улице, који је у себи носио и дио нашег одрастања и младости, а који је са осталим саставима и музичарима из беранског крајолика утабао стазу и пут многим дјечацима и младићима, у новије вријеме и дјевојкама, који су успјешно наставили оно што су они започели….
Фотографије: фото-албум Милана Спасојевића
Обрада фотографија: Милија Пајковић
