Наше друштво пензионера, некадашњих студената Сарајева 70-тих, данас  када се састанемо,  оживимо сјећања наше младости .  Сарајево град  који је дисао  пуним плућима , културом и севдахом, док су се кошаркаши Босне спремали за  кров Европе, а ми из душе навијали, из здравог срца, са надом, борбом и сновима.

У Сарајеву , граду наше младости, стизали смо са свих страна, у град  гдје се зими дими са кровова и душа. Стижемо са  торбама  пуним снова и комадићем  села у џепу. Стижемо из Црне Горе, из села и вароши. Долазили смо возом, аутобусом, стопом.  У коферу више кромпира него књига, а у срцу више сна него новца.

Брзо смо упознали „Фис“, дом ЈНА, дом полиције,  сарајевске веселе крчме,  слушали из парка Пимпека и Индексе, Кемала и Чола, Чобиија и Силвану, Неду, Сафета, Наду , Младена, Меха. Сарајево је било центар пјесме и музике. Знали вјежбати да се неби понизили на позив даме за плес.

Култура је била на врху Југославије , а младост –њена круна.

Студенски домови—Бјелаве, Враца, Сељо—пуни гужве, смијеха и пјесме и преферанца.  По четворо у соби, али нас је  често било осам.  Дијелио  се хлеб, књиге, свеске и најважније-снови. Кад би неко донио пакет са села—пола дома би се окупило чини ми се на гозбу.

Читаонице  су биле  препуне.  У Вијећници и Градској библиотеци тишина  се могла резати ножем,  а изнад свега—мирис папира и младости.

Кад би се тражио динар више, ишло се у студенску  задругу.  То је била наша прва животна школа.  Радили смо све—од истовара робе, копање канала до бројања цемента.  Зарада је  била пристојна. Мирисала на понос , самосталнот и част.  Неко би чак  запоставио студије ,  заведен  лијепом зарадом, али већина нас знала је да је  прва плата у књизи и знању.

Биле су то године када је било све могуће: култура на врх, музика жива, снови велики, а џепови празни. Али нико се није жалио. Имали смо једни друге. И Сарајево , које нас је научило да се  живот не мјери новцем, него пријатрељством, радошћу и чашом вина, и ноћи кад снијег пада а гитара тихо пјева.Они стрденти који су имали неког свог ближњег запосленог,  или доброг пријатеља, били су привилеговани.

Менза на Мраин двору— увијек пуна ко пчелињак . То је било срце студенског Сарајева.   Наша друга кућа,  наше уточиште  послије предавања, испита и читаонице.  Редови су дуги , а тишина као у храму. Свако стоји уморно и стрпљиво, јер се чека—пасуљ на „јуриш“. Нарочито онај густи са  кобасицом и купус салатом. Свака мрвица хлеба би се појела. Ту престаје свака брига.

Звецкање посуђа и мирис пасуља ширио се  на  велико кухињом, и свако је знао да је дошао на своје мјесто. Нико није  журио, нико  се  није бунио. Свако је знао да ће на крају  добити свој тањир, и да ће сваки залогај бити најслађи, јер је то за нас био најфинији ручак у хотелу.

Било је и оних који нијесу  имали бон за ручак, никад га ни купили нијесу а нијесу остали гладни.  Сви смо знали ко су—и нико их није осуђивао.  Увијек би се неко нашао,  да направи трик да дође до тацне,  а он  је шчепа и дрпне тацну са пасуљем и нестане као вјетар. Студенти су били углавном  солидарани, ајде „Ти први брате мој  па ћу  ја послије „.  Кад би куварице  видјеле тога, вриснуле би : „Ево га онај лопов“.   А он  већ сједи у ћошку и једе као цар, задовољан као да је освојио пола свијета. Пасуљ на „јуриш“ се морао освојити, но није ни то било  лако. Њему  ни вод полиције није могао отети тацну, загрлио  би је ко мајку.

Причало се да му   једна студенкиња—можда љубавница, можда  само добра душа-кришом дотурала  бонове, али он није  мијењао своју навику. Отимао је.

Најслађе се јело : пасуљ с купус салатом, мусака, макароне „талијанске“,  а за вечеру макароне са сиром, чорбица , компот. Хлеб  обавезно се узимао у комадима, као најважнија храна.  Ништа се није бацало. Све је имало укус борбе и младости.

Менза није била  само трпезарија—то је  билао мјесто за  оживљавање душе.   Ту се учило српљење,  дијелила радост,  и  спајало другарство које је трајало читав живот.

На факултетима се учило , у домовима се живјело. Кад неко падне..сви падну, кад неко положи—слави цијели дом. Није било љубоморе  нити зависти. Само онај осјећај .—да смо једни другима  ослонац.

То пријатељство с факултета остало је најчистије.  Без интереса,  без  калкулација. Све што смо имали—били смо једни другима.

Сада када се осврнемо , схватимо—то су биле наљепше године живота.  Гладан, али срећан.  Сиромашани, али богати у духом. Уморни али пуни наде.

Сарајево  је било и остало град наше младости. А менза на Марин двору—са оним мјешовитим мирисом пасуља,уља, мусаке, кобасице, компота , је остао мирис наше младости, и мајка студенске интелигенције..  Она нас  је хранила, чувала и учила да се живот не мјери новцем, него осмијехом, другарством и  пуним тањиром пасуља, послије тешког дана.

Менза на  Марин двору  није била само кухиња, него и школа живота.

Учила нас је  скромности, захвалности  и другарству.

И данас, када се сјетимо тог дијела града шехера, у мислима  и даље осјетимо  онај  мирис пасуља—и чујемо звекет тацни који нас враћа у најљепше дане наше младости . Искрене студенске љубави, завршиле су се браковима и здравим потомством,  кумствима и трајним пријатељствима .

Момо Јоксимовић, стобар 25.арајевски студент, поредсједник Партије пензионера ЦГ