ПИШЕ: Срђан ЂОРЂЕВИЋ
Пред око 100 окупљених грађана, и овог 15. октобра крај краљевачке Ратарске школе, на локалитету познатијем под називом Попов поток, одржан је помен борцима Јеличког четничког одреда који су изгинули у опсади Краљева, жртвама нацистичких одмазди, као и жртвама комунистичког ратног и поратног терора. Чинодејствовало је 11 свештеника Српске православне цркве, на челу са протојерејом мр Миломиром Радићем.
У трострукој масовној гробници на овом месту и дан данас се налазе посмртни остаци војника Четничких одреда Југословенске војске, који су на челу са својим командантом, поручником Јованом Бојовићем, положили своје животе јесени 1941. године, борећи се да ослободе град Краљево од немачког окупатора. На истом месту закопане су и ‘’присталице Драже Михаиловића’’ стрељане у нацистичким одмаздама 1943. године (становници драгачевских, чачанских и краљевачких села), а на крају су се 1944. и 1945. године нови комунистички окупатори досетили да је претходни нацистички окупатор оставио ”гробницу вишка”, у коју су закопани они који су били побијени јер су претходно били означени као ”сарадници окупатора” и ”кочничари развоја новог друштва”.
Након одржаног помена присутнима се обратио Раде В. Ерац, иницијатор и организатор изградње и уређења меморијала Попов поток. Између осталог, рекао је и следеће:
”Ово место је дуги низ година било забрањено, што партијским што државним одлукама, а то је у том времену било једно те исто. Дуго времена забрањено, а онда и потпуно заборављено… Ми се данас налазимо на територији која припада Месној заједници Хигијенски Завод, месној заједници која је замишљена да буде ”краљевачко Дедиње”, а до ње се долази улицом која и дан данас носи име Слободана Пенезића Крцуна. На крају оног другог Дедиња, у Београду, налази се Лисичији поток, који је до скора био у истом стању као и Попов поток овде…
На овом простору у рану зору 14. октобра 1941. гине 11 јунака Јеличког четничког одреда, а онда следеће јутро, опет у рану зору, 34 јунака Јеличког четничког одреда. Потом су Немци зашли по овој пољани и побили лакше и теже рањене. Затим 1943. године бугарски и немачки фашисти на овом месту стрељају око 500 цивила. И трећи период, који је и најмање истражен, обухвата жртве комунистичког терора, када су овде ОЗНА и УДБА стрељали неутврђен број људи, на истом месту на коме су стрељали Немци и Бугари и на истом месту на коме су гинули јунаци Јеличког четничког одреда. Због оних првих, који су били идеолошки неподобни, и због ових последњих, које су побили ”ослободиоци”, нису помињани ни ови из 1943. године, који никоме нису били идеолошки спорни, а њих је било највише…
У сваком случају, на овом месту почива најмање 600 људи из првог, другог и трећег периода страдања. Они људи који се у историјска збивања на овим просторима више разумеју упозоравали су нас да не лицитирамо превише са овим цифрама, јер управо због комунистичких злочина ова цифра којом баратамо врло лако може да буде и дупло већа. Зна се да је само у једном дану из затвора у Краљеву, из подрума садашњег седишта СПС-а, доведено 27 људи који су овде побијени, а знају се и имена оних који су пуцали. А колико је таквих дана било на овом простору, то у овом тренутку сам Бог зна… Иначе, све што је урађено овде, урађено је искључиво донацијама и радом људи, без динара учешћа Града Краљева, без динара учешћа државе…”
Затим се окупљенима обратио Иван Дамљановић, који је прочитао један део из будућег романа ”Ноћ уочи Крстовдана”, аутора Рада Ерца. Прочитани део односи се на замишљени део сна капетана Милорада Васића, у коме он слуша поруку виле котленичке, а у наставку преносимо део романа:
”Војска твоја, Милораде, гроба имати неће. Ваше кости неће упијати мирис тамјана, а и молитва, за покој душе, биће вам забрањена… Овде у Србији, ваш гроб ће бити Морава, једна, друга, трећа… Ту и тамо, кад Морава надође, негде на спрудовима испливаће лобање, ребра, бутне кости твојих војника. Даље ће их разносити пси луталице. Оно што остане читаво, и несамлевено пасјим зубима, забелеће се по врзинама и у шипражју моравских врбака. И тако, све док кости не покрије опало лишће, блато и прашина. Ваша измучена тела ће излагати на трговима, у једној, другој, трећој вароши… Да народ види да вас више нема и да не рачуна на вас… Ако ког мученика и сахране као човека, то неће бити на гробљу, јер за вас је гробље забрањено… Ту и тамо, по који гроб ће бити у међи између њива, у оним врзинама које нико не крчи, на оном делу земље која се не оре, без споменика, без крста…”
Дамљановић се након прочитаног захвалио окупљенима што су дошли и што долазе, а посебно се захвалио свештенству Српске православне цркве што је уз свој народ на овом месту, у овом тренутку.
На крају, а у име Драгачеваца, народу се обратио Јован Радовић Корда из Виче, председник Удружења ”Братство Јован Бојовић”, рекавши, између осталог:
”Сама песма ‘Ој, Јелице, је л’ ти жао’ говори како се Јелички четнички одред борио код Краљева. Ми смо овде дошли још 1990-тих година и на овом месту је био постављен дрвени крст, а то је било дело одређених монархиста. Међутим, 2008. године је формирано ‘Братство Јован Бојовић’ које је имало задатак да окупи све патриоте, да заборављена историја не буде више заборављена, да нема затамњене прошлости и ‘Братство Јован Бојовић’ је на терену Западне Србије, између Дрине и Ибра, подигло око 10 спомен-обележја, која и дан данас постоје. Желим да кажем да ми је много жао, као човеку, оних што су нас убијали… Нажалост, поставља се питање – шта се десило са потомцима који данас имају моје године? То је трећа генерација којима неко треба овде у Поповом потоку да пали за претке свеће… И тек касније, хвала Богу, наши архипастири и господин Ерац са својим Краљевчанима су заокружили ову причу… Када сутра одемо пред Господа Бога и када нас буде питао: ‘Шта сте радили?’, да можемо да кажемо: ‘Бар смо покушали да будемо људи.”’
Бог душу да прости свим јунацима Јеличког четничког одреда, жртвама нацистичких одмазди и жртвама комунистичког терора.
извор: погледи
