Пише: Тихомир Бурзановић

Историја се, кажу, понавља – али увијек у другом облику. Ако је Црна Гора некада била тврђава која је одолијевала турским бајонетима, данас је постала земља у којој живи више држављана Републике Турске него што је уопште боравило Турака током цијеле османске епохе XV и XVI вијека. Разлика је само у оруђу: умјесто сабље – пасош; умјесто војника – инвеститори. Оно што ни Сулејман Величанствени није могао оружјем, Ердоган постиже кроз бизнис, школе, стипендије и тиху дипломатију. Турска данас у Црној Гори не осваја територију, већ тржиште, утицај и – повјерење.

Од дефтера до дозвола боравка

Када се загледа у историјске дефтере, османска власт у Црној Гори била је танка као сјенка царства – пар гарнизона у Подгорици, Спужу и Никшићу, понеки чиновник, и много више домаћих исламизираних Словена него „правих“ Турака. Данас, пет вјекова касније, у Црној Гори живи више хиљада турских држављана. Имају фирме, ресторане, болнице, школе, чак и приватне универзитете.

Подгорица, Бар и Улцињ постали су нова турска упоришта – али овог пута без топова. Турски пасоши у џеповима, дозволе боравка у фасциклама, а капитал у банкама. У њима нема ништа спорно – све је легално, али све је и симболично.

Нови султанат – без граница

Турска политика под Ердоганом већ двије деценије пажљиво гради оно што се у Анкари зове „неоосмански културни простор“. Балкан је у тој мапи означен не као туђина, већ као „насљеђе“. Зато су турске инвестиције у Црној Гори и региону много више од економије – оне су продужетак политике сјећања.

ТИКА, „Yunus Емре“, стипендије, вјерске везе, обновљене џамије и турске серије у ударним терминима – то је нова, мека форма присутности. Не требају више јањичари, када су ту медији, капитал и културна идентификација.

Црна Гора између интереса и идентитета

За Црну Гору, турско присуство има двије стране. С једне – доноси новац, развој и отвара врата регионалној сарадњи. С друге – ствара нову врсту зависности и тихе трансформације друштвеног ткива. Нема директног сукоба, али има промјене – у симболима, у навикама, у утицајима.

Некада је Турска била непријатељ на граници; данас је комшија у згради, инвеститор у луци, власник хотела, пријатељ у амбасади. У том споју историје и савремености крије се парадокс: што је Црна Гора слободнија, то је више „турска“.

Између сабље и пасоша

Пет вијекова након султана Мехмеда Други, Црна Гора поново има „турско присуство“ – али без барјака. Нема окупације, али има експанзије. Нема фирманâ, али има бизниса и утицаја. Османска војска је отишла давно, али турска држава се – у новом, модерном руху – вратила тихо, плански и економски. И то не као освајач, већ као партнер који зна да је данас најмоћније оружје – новац, а најтрајније освајање – утицај.

А Црна Гора, између Истока и Запада, можда никада није била ближа оном што су султани сањали: да буде дио свијета у којем Турска не мора да влада – довољно је да буде присутна.