„Ослобођење“ Београда 20. октобра 1944. године донело је крај на4истичке окупације, али за многе Србе почетак нове окупације, комунистичке окупације, ере страха, репресије, убистава и тоталне регресије српског народа у целини. Црвена Армија тј. њене претходнице 1944. године улазе у Србију, док главнина снага црвене армије окупира Србију септембра месеца исте године, када је, 414.000 хиљада црвеноармејаца Украјинског фронта прешло државну границу Краљевине Југославије, без пристанка нити дозволе краља и владе у Лондону, нити представника легитимне краљеве војске, војске краљевине Југославије у отаџбини. Одмах по окупацији Совјети инсталирају на власт Комунистичку партију Југославије и Јосипа Броза Тита, а убрзо након „ослобођења“ отпочело је систематско чишћење политичких противника и елиминација свих који су оцењени као претња новој власти. Срби као контраревулуционарни и антикомунистички елемент, који све време трајања нацистичке, фашистичке. Бугарске, Мађарске и усташке окупације, нису хтели петокраку, већ свог краља су у Титовој Југославији постали маргинализован и угњетаван народ, те „народни“ непријатељ број један. Ти догађаји оставили су дубок траг у друштвеном ткиву Србије и остали су дуго скривени у сенци комунистичке пропаганде и опсесије и дан дан се сматрају табу темом, те се они који се труде да најзад истина изађе на видело, називају издајницима, ревизионистина и хушкачима.

Одмах након, окупације, тј. ослобођења, КПЈ је успоставила тзв. народне судове, којима је основни циљ био да убрзано и по кратком поступку суде припадницима бивших режима и противницима новог поретка. У стварности, ти судови су били преки судови и средство за масовну репресију и злочине. Многи грађани осуђени су без правичног суђења, а у великом броју случајева без конкретних, боље речено без икаквих доказа. Метода је била јасна, све што се могло сматрати анти-комунистичким ставом било је довољно за ликвидацију, противправно затварање и противправно одузимање имовине тј. пљачку. Упоредо са убиствима, дешавала се и највећа пљачка у историји Србије, где су комунисти „национализовали“, тј. противправно отуђили, народним речником опљачкали на стотине хиљада људи у Србији, како богатијих слојева друштва тако и сиромашнијих радника и сељака.

Посебно су на мети били припадници Југословенске војске у отаџбини (четници), свештенство Српске православне цркве, интелектуалци и сви који су током рата сарађивали или били повезани са монархистичким идејама.

У периоду од 1944. до 1946. године спроведена су масовни стрељања по налогу војних, али пре свега партијских и обавештајних органа. У Београду и околини постоје многа места где су појединачно и групно убијани грађани, једно од најпознатијих је Лисичји поток, где су тајно стрељани бројни официри, интелектуалци и политички неистомишљеници. Гробнице су биле необележене, а породице страдалих нису добијале никакве информације о судбини својих ближњих. По ослобођењу Београда, „ослободиоци“ су за кратко време убили више од 10.000 невиних цивила, само зато што су Срби, који су били верни свом краљу и својој влади.

Неки од трагичних примера јесу и стрељања у Макишу и на Ади Циганлији, где су без пресуде ликвидирани припадници Југословенске војске у отаџбини и људи који су били сумњичени за антикомунистичка уверења и ставове. У неким случајевима, жртве су били људи који су само изразили критике на рачун нове власти.

Комунисти су били свесни да српска интелектуална елита представља опасност за њихову идеологију, те су се на различите начине обрачунали са професорима, писцима, новинарима и уметницима. Многи универзитетски професори су смењени, неки су завршили у затвору или под сталним надзором тајне полиције, на десетине их је протерано, док је већина крвнички мучена па убијена. На удару су били и новинари и издавачи, посебно они који су током рата радили за антикомунистичке или националистичке медије.

Такође, Српска православна црква, као стуб српског националног и верског бића је постала мета прогањања, на хиљаде свештеника су ухапшени, хиљаде њих је ликвидирано, а црквене зграде и имања су противправно конфисковани. Прогони су имали за циљ да сузбију сваки вид утицаја који би могао угрозити монопол КПЈ на идеологију и власт, те да се сломи кичма Српског националног корпуса, који је СПЦ кроз векове Турске окупације неговала, чувала и развијала.

ОЗНА (Одељење за заштиту народа), а касније и УДБА (Управа државне безбедности), имале су кључну улогу у спровођењу репресије. Под вођством, квази Србина Ранковића, њихови агенти пратили су и приводили „сумњиве“ грађане, а константно су користили мучење како би изнудили признања и друге информације и од невиних људи. Систем шпијунирања проширио се и на породице, колеге и пријатеље, што је утицало на распад друштвених веза, породице и стварање климе и атмосфере страха.

Комунистички терор је у почетку био представљен као привремена мера за осигурање мира и стабилности. Међутим, репресивни апарат ОЗНЕ а касније УДБЕ остао је на снази дуго након успостављања формалне државне структуре Федеративне Народне Републике Југославије 1945. године. Противницима новог комунистичког поретка није било места у јавном животу, а многи су били приморани да се повуку у емиграцију или живот у сенци, не би ли избегли каму нове црвене буржоазије.

Многи скоро па сви злочини комунистичке власти остали су нерасветљени, а бројне породице ни данас не знају где почивају њихови најближи. Деценијама су се ови догађаји прећуткивали или приказивали као нужне мере против „народних непријатеља“. Тек са падом комунистичког режима 1990-их година отворена су питања одговорности за репресију и злочине. Државна комисија је утврдила именом и презименом преко 60.000 жртава комунистичког терора, али је рад комисије прекинут, због „немогућности“ да се пронађу нови докази, а с обзиром да су ту комисију предводили комунисти, у њеном раду можемо наћи много контроверзи и неистина. Неке самосталне студије показују да је терор комунистичких кољача енорман, те да је број убијених већи од 100.000 душа. Осамдесет година касније, Србија је нажалост и даље под комунистичком чизмом, наследници ОЗНА-ша и УДБА-ша, те црвене буржоазије, су само променили чарапе, чак ни ноге нису опрали и даље се осете и распознају и све док се то не промени нећемо видети истину, нити задовољити правду и омогућити свим жртвама комунизма и мир и спокој. Нека им је вечна слава.

извор фејсбук, равногорски четнички покрет