Тихи повратак султана: Турски траг у Црној Гори кроз Бошњачку странку и Исламску заједницу

Пише Тихомир Бурзановић

Док се Црна Гора покушава одржати на политичком ужету између Запада и сопствених регионалних насљеђа, Турска је, готово непримјетно, поново пронашла свој простор под балканским сунцем.Није то више моћ топова и застава, већ тихи, систематски повратак кроз културу, вјеру и политику. Анкара, ослањајући се на концепт тзв. „неоосманизма“, посљедњих двадесет година гради мрежу утицаја на простору бившег царства – од Босне, преко Санџака, до Косова и Црне Горе. У тој мрежи, Црна Гора има симболичку, али стратешку улогу – као мост између јадранског простора и унутрашњег Балкана, и као дом бошњачко-муслиманског становништва које Турска види као природног савезника.

Бошњачка странка – политички канал турског присуства

 Од свог оснивања, Бошњачка странка (БС) пажљиво балансира између државне лојалности и културне повезаности са Турском.Званично, БС заступа интересе бошњачког народа у Црној Гори, али се у пракси често понаша као политички мост према Анкари. Сарадња са турском амбасадом, посјете званичника Анкари, подршка пројектима турске агенције ТИКА и симболичка призивања „братских односа“ у политичкој реторици – све то потврђује да Турска посједује институционално упориште унутар црногорског политичког система.

За Анкару, то је идеална позиција: кроз партију која има демократски легитимитет и парламентарни статус, остварује се утицај без отворене интервенције у унутрашње послове Црне Горе.

Исламска заједница – духовни стуб утицаја

 Још важнији канал турског фактора у Црној Гори јесте Исламска заједница (ИЗЦГ), на челу са реису-л-улемом Рифатом Фејзићем.Кроз тесну сарадњу са турским Дијанетом (Управом за вјерска питања), Турска обезбјеђује трајно присуство у духовном и образовном животу црногорских муслимана.

Имами и студенти вјерских наука школују се у Турској, стипендије и донације долазе из Анкаре, а турске фондације финансирају обнову и изградњу бројних џамија, нарочито у Рожајама, Плаву и Бијелом Пољу.Формално, ријеч је о вјерској сарадњи. У суштини – о културно-идентитетском утицају који се све више институционализује.

Симбиоза интереса и тихи механизам моћи

 Бошњачка странка и Исламска заједница д‌јелују као два стуба истог моста.Прва даје политичку структуру и легитимитет, друга чува духовни и идентитетски оквир.Заузврат, Турска пружа материјалну и симболичку подршку – инвестиције, стипендије, хуманитарне програме и културне иницијативе.

Тај модел „меке моћи“ омогућава Анкари да на Балкану буде присутна као заштитник, а не као хегемон.За Црну Гору, међутим, то отвара питање равнотеже: колико дубоко спољни утицај може продријети прије него што постане облик политичке зависности?

Политичка шутња и геополитичка стварност

О овој теми у Црној Гори се готово и не говори.У јавности, турски утицај се помиње тек уз рубне вијести о донацијама, изградњи џамија или посјетама делегација. Али испод површине, гради се трајни оквир присуства – институционалан, културни и вјерски.

Турска не осваја територије, већ емоције.Не поставља границе, већ мостове.

И то чини у тишини, док се друге силе исцрпљују у међусобним ривалствима.

Између лојалности и зависности

Улога Бошњачке странке и Исламске заједнице у настанку и постојању турског фактора у Црној Гори не може се посматрати једнострано.Она је резултат историјског континуитета, идентитетске блискости и савремене турске стратегије меке моћи. За Црну Гору, изазов није у самој сарадњи, већ у очувању аутономије – да вјерске и политичке везе са Турском не прерасту у облик суптилне лојалности према Анкари.

Јер историја Балкана нас учи да тихи повратци понекад имају најдуже трајање.