Аутор: Тихомир Бурзановић

На простору бивше Југославије данас се води нова, софистицирана битка – не за територију, него за идентитет. Док се регион формално креће ка европским интеграцијама, у позадини се одвија процес који многи називају „тихом кроатизацијом Балкана“.Ријеч је о пажљиво осмишљеном моделу културно-политичког утицаја који Хрватска, користећи свој положај у Европској унији и НАТО-у, шири према својим сусједима – прије свега према Босни и Херцеговини и Црној Гори. Званично, ријеч је о „културној сарадњи“ и „очувању мањинских права“. Суштински – о пројекцији моћи кроз културу, језик и образовање.

Босна и Херцеговина: Загребов продужени политички инструмент

Најизраженији примјер налази се у Босни и Херцеговини, гд‌је Хрватска већ годинама гради улогу заштитника Хрвата. Кроз ХДЗ БиХ, који фактички д‌јелује као политички продужетак Загреба, Хрватска контролише кључне полуге власти у Федерацији БиХ. У позадини тог односа налазе се снажне везе Католичке цркве, културних институција и дипломатских структура. Хрватска користи свој утицај у Бриселу како би се представила као глас „еуропске БиХ“, а заправо учвршћује систем политичке лојалности који гарантује трајну зависност једног дијела БиХ од Загреба. Тако се културна политика претвара у инструмент геополитике, а идентитет постаје средство контроле.

Црна Гора: лабораторија меке силе

 У Црној Гори процес кроатизације има мекшу, али једнако јасну форму. Након политичких промјена 2020. године, Загреб је препознао прилику да свој утицај прошири кроз културне и образовне пројекте, стипендије, невладине организације и медије. Посебно су активне хрватске заједнице у Котору, Тивту и Будви, које данас располажу значајним институционалним ресурсима. Кроз медијске пројекте, културне фестивале и језичке програме промовише се хрватска варијанта заједничког језика, уз дискретно потискивање српско-црногорског идентитетског насљеђа. Све то се, наравно, представља као „еуропска пракса“, иако иза ње стоји јасно препознатљив интерес – обликовање јавног простора према мјери Загреба.

Мека сила – тврди резултати

 За разлику од деведесетих, када су границе цртане оружјем, данас се утицај ствара стипендијама, културним центрима и политичким фондовима. Хрватска је успјела да изгради модел меке силе који се ослања на три стуба: Католичку цркву, образовни систем и дипломатску мрежу. Тај модел не изазива сукобе, али ствара зависност. Не руши институције, али утиче на њих изнутра. Нема отворене пропаганде, али мења наратив – и то постепено, тихо, кроз генерације.

Граница између сарадње и асимилације

Нема сумње да Хрватска има право да његује везе са својим мањинама и промовише културу. Међутим, питање је – где престаје културна сарадња, а почиње политичка асимилација? Када културни програми постану средство политичког притиска, а образовни пројекти алат идентитетског инжењеринга, тада више не говоримо о сарадњи, већ о контроли простора кроз симболику.

Балкан се тиме поново нашао на старом терену – само што се овај пут не ратује оружјем, већ језиком, историјом и интерпретацијом.

Ко контролише причу – контролише и простор

 У времену када државе региона траже пут ка стабилности, Хрватска је препознала моћ наратива. Ко контролише причу – контролише и простор. Загреб данас обликује регионални дискурс, градећи мостове према сусједима који, наизглед, воде ка сарадњи, али у стварности – ка политичком усмјеравању. Зато је вријеме да балканске државе препознају оно што се дешава иза дипломатских фраза: да културна мекоћа може бити најтврђи облик утицаја.

Јер, као и увијек у нашој историји, на Балкану ништа није заиста тихо – ни када то тако изгледа.