Пише :Дејан Бешовић
Ровца су једно од седам српских Брда у историјској области, у данашњој Црној Гори. Помињу се први пут 1477. године у пописном дефтеру Херцеговачког санџака. Назив Ровчани је српског поријекла, а настао је од ријечи „ров“ у значењу усијек или удубљење, што је честа рељефна одлика у матичној области племена, која обухвата дио древне жупе Мораче у горњем сливу ријеке Мораче.Према народном предању најстарији предак Ровчана био је Никша који је живио у Никшићу. Његов отац, бан Илијан Делијан(бан Владимир), био је ожењен Јевросимом, сестром Стефана, сина Вукана Немањића који је саградио манастир Морачу 1252 г. Никшин унук Гојак је дошао у сукоб са баном Угрином који је управљао Никшићком Жупом, па је после убиства бана Угрина побјегао у данашња Ровца и настанио се на десној страни Мртвице, у близини њеног утока у ријеку Морачу. Гојак је ту основао породицу и према ровачком предању имао је 4 сина: Булата, Влаха, Шћепана и Срезоја од којих су се формирала данашња велика ровачка братства: Булатовићи, Влаховићи, Шћепановићи и Срезојевићи.Друга већа скупина Ровчана су потомци кнеза Богдана Љешњанина који је из Чева, због крвне освете, прво преселио у село Лијешње – Љешанска нахија, а потом и тамо пао на крв и поново се сели у данашња Ровца (село Лијешње, које се до тада звало Брезно). То је било негдје у првој половини 14. вијека, прије доласка Турака у ове крајеве.
Ровчани, као сусједи манастира Мораче, сматрали су својом обавезом да бране манастир од насртаја турских харачлија и зулумћара. Забиљежено је неколико њихових бојева око манастира, а посебно онај 1770. године када су посјекли Аља-бега и још његових 12 харачлија и потом их бацили низ слап Светигоре у Морачу.
Ровчани, као и Морачани, већ у 17. вијеку почињу борбу против Турака, и под утицајем цетињских владика укључују се у општу борбу Брђана и Црногораца против освајача. Такође иду у помоћ и околним брдским племенима а најпознатији догађај је кад су 1774. године спасили Куче – Дрекаловиће сигурне погибије па их довели у Ровца, гдје су остали пуних 7 година. Ровчани учествују у свим већим бојевима са Турцима и постају једно од најратоборнијих брдских племена.
Због пренасељености и оскудице, Ровчани су се селили у свим правцима, од Босне, Херцеговине, преко Србије до Косова и Метохије. Током вјековног расељавања често су мијењали презимена али крсну славу, Светог Луку, нијесу никада.
О Кнезу Ровчана Вуксану Булатовом биљежи Његош :
После заточеништва и бјекства из Скадра, оде право на Чево крваво и братими се са Ђуканом Бурићем, после тога оде сам у Ровца гдје га на успут рањенога убијају Турци, иза себе оставља два сина Батрића и Богића(Булатовићи). Вуксан је опјеван у пјесми: +Плач три тавничара+ изабраној у књизи:Огледало Српско од Петра Петровића Његоша.
Милош Луковић биљежи : „Расапом“ жупана Николе Алтомановића 1373. године, само две
године после пораза браће Мрњавчевић у Маричкој бици и изненаднесмрти цара Уроша, последњег владара из династије Немањића, пространа жупанова област била је подељена међу његовим противницима. Тиме је разбијено старо политичко јегро матичних српских земаља, што је имало великог утицаја на потоњу политичку судбину српскогнарода. Овом поделом границе босанске државе помакнуте су далеко на исток. Линија деобе биће прво граница босанске државе краља Твртка I Котроманића и две суседне српске феудалне области — кнеза Лазара и Вука Бранковића (неке Алтомановићеве приморске жупе држаће привремено 1373–1377. године зетски Балшићи). Убрзо после Тврткове смрти 1391. и политичког слома Вука Бранковића 1396. године то ће бити граница поседа трију великашких породица: с једне стране — Косача, а с друге стране — Бранковића и Лазаревића. Та ће граница после коначног потпадања ових области под турску власт бити овековечена, с мањим корекцијама, у границама турских административних јединица.
У историографији су познате многе појединости које су утицале на стварање и поделу области Николе Алтомановића, чији је политички успон био муњевит, „не толико због његових личних способности колико због жеље српске властеле у матичним српским земљама да поново створи своју државу“, — како наглашава академик Милош Благојевић расправљајући о том периоду историје српске државности.Међутим, за кратко време створене су две коалиције противника младога, борбеног и осионог жупана. Прво су се у табору Алтомановићевих противника нашли браћа Балшићи с Мрњавчевићима (краљ Вукашин и „млади краљ“ Марко). Они су у јуну 1371. године код Скадра спремаи војни поход према Оногошту (данашњем Никшићу) с намером да се разрачунају с Николом Алтомановићем, али се одустало од тог похода због турских претњи територијама Мрњавчевића. Трагичан исход Маричке битке крајем септембра исте године и погибија браће Мрњав-
чевић приморали су Балшиће да привремено одустану од отвореног сукоба с младим жупаном. Другу по реду коалицију против Николе Алтомановића чинили су бан Твртко и кнез Лазар, које је одлучујуће подржао мађарски краљ шаљући у помоћ свога палатина Николу Горјанског (који је био зет кнеза Лазара) с одредом 1000 коњаника (копљаника). Кнезу Лазару су савезници били и сестрићи Мусићи, али се разликују мишљења о томе да ли су они и учествовали у подели територија. Браћа Балшићи су искористили прилику да одмах запоседну Алтомановићеве приморске жупе Требиње, Конавле и Драчевицу, вероватно и Сланско приморје Њих ће 1377. године преотети од Ђурђа Балшића бан Твртко, да би се исте године прогласио у манастиру Милешева за „краља Срба, Босне, Поморја и Западних страна“.
Један део територија Николе Алтомановића запосео је Вук Бранковић и од тада Дубровчани сматрају да у српској земљи (коју су називали Sclavonia) постоје два господара — кнез Лазар и Вук Бранковић.
(наставиће се)
