Пише:  Дејан Бешовић

Блажо Јовановић рођен под  Веље Брдо, код Подгорице, 28. март 1907.године био је учесник Народноослободилачке борбе,  народни херој Југославије.Потиче из сиромашне сељачке породице, због чега је веома рано почео да ради, да би зарадио за школовање. Још као гимназијалац, приступио је радничком покрету, а 1924. постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Убрзо након пријема у КПЈ, постао је секретар партијске ћелије у родном мјесту.После завршетка гимназије у Подгорици, одлази у Београд, гдје најприје уписује Медицински, а потом прелази на Правни факултет. За вријеме студија активно је учествовао у раду студентског покрета на Београдском универзитету. После завођења Шестојануарске диктатуре краља Александра Карађорђевића, 1929. Блажо је као апсолвент права отишао у Загреб, гдје се запослио у Среском суду, као записничар.Дипломирао је 1931. на Правном факултету у Загребу и потом добио мјесто судског приправника у Среском суду у Вараждину. Доласком у Вараждин, Блажо је оживио комунистички рад у овом мјесту. Формирао је прве партијске ћелије, а потом и Мјесни комитет, чији је био секретар. Његова партијска дјелатност се касније проширила и на околна мјеста, па је формиран и Окружни комитет КПЈ за Вараждин, а Блажо је био његов секретар три године. Успио је и да успостави партијску везу са Загребом и Покрајинским комитетом КПЈ за Хрватску.

Крајем 1934. године, премјештен је у Окружни суд у Подгорици. Али је убрзо потом је напустио судски посао и прешао у адвокате. Повремено се бавио и новинарством, био је политички коментатор у више црногорских листова: Зети, Слободној мисли, Гласу Црне Горе и другим .У периоду од 1934. до 1936. био је секретар Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију и члан Централног комитета СКОЈ-а. Послије велике полицијске провале у партијску организацију у Црној Гори 1936, дошло је до расцјепа партијске организације. Велики број комуниста је похапшен, одређени број је прешао у Албанију, а остали су прешли у илегалност.Активно је учествовао у организовању демонстрација на Цетињу, поводом хапшења комуниста, 1936. године. Иако су демонстрације биле забрањене, окупило се око 2.000 људи и успело да пробије жандармеријску блокаду и одржи демонстрације на Белведеру, код Цетиња. Приликом покушаја жандарма да растуре демонстрације убијено је шест, а рањено 33 демонстраната. Блажо је, као један од главних организатора, ухапшен и забрањено му је кретање ван Црне Горе, на годину дана.После хапшења Блажо прелази у илегалу и активно наставља комунистички  политички рад. Организатор је више штрајкова у Подгорици и Никшићу. Био је изабран за председника Радничко-сељачке странке, преко које је дјеловала тада илегална Комунистичка партија Југославије. На парламентарним изборима, одржаним децембра 1938, добио је највећи број гласова за народног посланика подгоричког среза, али је исте ноћи после избора, скинут с посланичке листе, због комунистичког дјеловања.Године 1938. на Седмој покрајинској конференцији изабран је за секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију. Био је један од организатора Осме покрајинске конференције, одржане 16. и 19. августа 1940. у селу Жугића Барама, код Жабљака. У раду ове конференције учествовало је 30 делегата, као и генерални секретар КПЈ Јосип Броз- Тито и члан ЦК КПЈ Иван Милутиновић. Блажо је конференцији поднео политички реферат и изабран за делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ.На Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној октобра 1940. у Загребу, изабран је за члана Централног комитета КПЈ. Такође, током 1940. године био је слушалац Курса ЦК КПЈ одржаног у Загребу.Послије Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, активно је учествовао у организовању устанка народа Црне Горе. Учествовао је на Мајском саветовању КПЈ у Загребу, на коме су донесене инструкције за покретање Народноослободилачке борбе. Као секретар ПК КПЈ за Црну Гору, учествовао је у раду свих сједница и саветовања Покрајинског комитета, као и у организовању Тринаестојулског устанка као представник комуниста .Априла 1945. Блажо Јовановић је постао први председник Владе Народне Републике Црне Горе и на тој дужности остао до 1953. године. Од децембра 1953. до јула 1962. био је за предсједник Народне скупштине НР Црне Горе.Од 1943. до 1963. године обављао је дужност секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, а касније Комунистичке партије Црне Горе. Био је први председник Народног фронта, а касније Савеза социјалистичког радног народа Црне Горе и први председник СУБНОР-а Црне Горе. Од 1940. до 1954. био је члан ЦК КПЈ, а од 1954. до 1969. члан Извршног комитета ЦК СКЈ.

Од 1945. до 1963. биран је за посланика Савезне народне скупштине; у два сазива је био члан Президијума Народне скупштине ФНРЈ, а од 1963. до 1975. био је предсједник Уставног суда Југославије. Учествовао је на одржавању Прве конференције европских уставних судова и Пете међународне конференције „Европски мир путем права“. Јула 1971. изабран је у Извршни комитет Светске организације правника „Светски мир путем права“, а 1973. учествовао је на конференцији ове организације.

Аутор је више политичких текстова, као и монографије Актуелна питања Уставног суда Југославије. Имао је чин резервног генерал-мајора ЈНА и био члан Савјета федерације.Умро је 4. фебруара 1976. године у Игалу, а сахрањен је у Подгорици

 .Пуковник и министар унутрашњих дјела бановине зетске Драгослав -Бећо Драгићевић ,рођен је 10.септембра 1905.године у Подгорици. Основну школу и Гимназију завршио у родном граду . Као изузетан таленат формирао је прво Соколско друштво у Црној Гори .Обавјештајну војну академију завршио је у Лондону . Говорио је и писао на енглеском ,француском ,грчком,албанском и италијанском језику .Послије Јануарске обзнане 1929.године Краљ Александар Први Карађорђевић поставља га за начелника штаба Пете Армије а 1934.године пред саму погибију постављен је за Министра – ађутанта унутрашњих дјела бановине зетске.Преданим радом и трудом успио је да сузбије комунистичку пропаганду и атенуише њен рад у Бановини Зетској .Заједно са Бригадним генералом Бајом Станишићем,мајорима Павле Ђуришићем и Ђорђијем Лашићем осмислио је подизање 13-то јулског устанка у Црној Гори.Био је у блиским односима са Блажим Јовановићем као представником КПЈ . Заједно са Павлем Ђуришићем и групом Скадарских Срба на челу са Генералом Петром Булатовићем организовао је устанак Срба против фашизма у Албанији 23.априла 1942 .године . Током повлачења преко Романије изгубио је десну ногу крајем 1944 .године  . Као тежак инвалид провео је послије комунистичког заузимања власти двије године у Богдановом крају на Цетињу када је аболиран. Послије изласка из затвора преселио се у Београд . Био је под сталним надзором Титове Удбе све до 1988 .године и доласка Слободана Милошевића на власт. И поред комунистичке репресије објављивао је под псеудонимом Подгорички Четник у готово свим емигрантским четничким новинама . Главна веза са четничком емиграцијом како је саопштио писцу ових редака био му је старо-подгорички Србин ,Јован-Јоцика Вујошевић начелник 13 -ог одељења СДБ ССУП .Бећо Драгићевић нам је саопштио : Јоцика Вујошевић из Балшићеве улице у Подгорици  мој другар и пријатељ од дјетињства омогућио ми је да ступим у контак са четничком емиграцијом у Европи ,САД-у ,Аустралији и далеком истоку.Преко њега сам штампао и три књиге у Чикагу „Четнички покрет у Подгорици 1939-1944 “ ,Српско муслиманско друштво Гајрет у Подгорици “ и „На путу без повратка – биљешке једног подгоричког четника “ .Драгослав -Бећо Драгићевић је одржавао везе и са Љотићевском политичком емиграцијом нарочито са Јаковом Љотићем,Свештеником др.Влајком Влаховићем ,Ратком Парежанином и осталим .Његов политичко Обавјештајну  досије лично му је уручио Предсједник Србије Слободан Милошевић на Андрићевом венцу 23.априла 1992 .године : Ја знам по речима мог покојног оца Светозара а о томе је писао да сте били најбољи пријатељи . Мени је позната и Ваша велика жртва за Српски народ .Уручујем Вам уместо медаље Ваш досије који су комунисти од 1948- 1988 .године водили о Вама“  . Драгослав -Бећо Драгићевић упокојио се у дубокој старости 2012 .године у 103 .години живота у Костолачкој улици бр.2 у Београду . Сахрањен је на Новом Гробљу у Београду .У процедури је иницијатива да се улица у којој је живио на Вождовцу назове његовим именом .

                              ( наставиће се)