Пише:   Момо Јоксимовић. предсједник  партије пензионера Црне Горе

Туга је осјећање  које свако носи у  себи, као сјенку која нас прати кроз живот.  Она није слабост, већ доказ  да смо  живи, да смо вољели, губили, сањали и надали се. Туга није само плач.  Она се манифестује и као ћутање, као поглед у даљану као дубок уздах „ех…“.  Она није само  знак губитка–већ и доказ љубави.  Јер тугујемо  само за оним  што нам је некада значило, што је било дио нашег срца, душе, живота, што може да остави празнину па то називамо тугом.

Туга се не види увијек. Она се  скрива у тишини, у погеду  пред залазак сунца, у дубоком уздаху, над фотографијом, кад чујемо пјесму из младости. Туга није само плач. Она је и корак који успори, и ријеч која застане у грлу, и сјета  која се настани послије осмијеха.

Љубав је  ту кад се сјетимо великих љубави, оних које су нас обликовале, а које нијесу трајале.  Туга и за изгубљеним генерацијама, пријатељима и ближњима који су нас напустили. Туга за оним младалачким идеалима, не оствареним сновима за којима су срца жуђела  и све у сновима и остало.

Туга је дио сваког живота. Тиха пратиља човјека , понекад невидљива, али увијек  је ту.  Није туга  само знак губитка– већ и доказ да смо дубоко осјећали, да смо живјели пуним срцем.

Долази и кад се сјетимо  љубави  коју смо вољели– то највише боли, љубави које су се расуле   у времену, као лишће под јесењим вјетром.  Долази и кад  се сјетимо брата, сестре, родитљаља,  пријатеља који су отишли, заболи слика која више није стварност.  Туга за временима када смо били малди , лиепи и здрави, пуни снаге. Туга због сопствених грешака , ријечи које нијемо изговорили, или због пута који нијесмо смјели да изаберемо.

Туга није само у сузи. Она је и у ћутању, у погледу ка празној клупи-столици у парку, кући.

Туга обузме кад се сјетимо  изгубљњених генерација, другова, сабораца, фамилије која је некад заједно сједјела око огњишта. Кад се присјетимо државе која је била наш  понос, а сада само у  пјесми и срцу.

Туга је и за улицицама које су заћутале, за корзом  које више не звони од малих корака, за шеталиштима гдје смо држали туђу руку први пут, за школама које су постале тишина, за излетима који су  сад само сјећања , за младошћу која је прешла у прошлост.

Али за нас са села , туга има  и свој посебан тон. То је она сјетна мелодија прела , сијела и игранки, када се у дугим  зимским  вечерима у сеоској   кући поред ватре која пуцкета,  пјевало из душе,  играло капа, мице и домина , мауза , жандара и фирцика,   и кад се пијуцкало  и шалило из душе, слушале  гусле и пјесме о Марку на шарцу  , Старини Новаку, о погибији Витешког краља, а  свако лице било освјетљено лампом и смијхом. Сијела гдје се пјевало, играло шећера, плело и  прело  , причало очи  у осчи, срце у срце. Гдје се живот славио  једноставношћу и заједништвом.

Туга је и кад кренемо стазом којом више нико не иде, када прођемо крај амбара који се више не пуни, кад видимо чесму, бунар поред куће, без канте, без гласа , кладу без сјекире. Ипак , у тим тренуцима , срце зна да је живјело.

Туга је и за младошћу која се не враћа, за пјесмом која се сада пјева смо у себи. За љубавима  које су нас водиле, за идеалима који су нас гријели.

Али, туга није наша слабост- туга има и дубоке вриједности.  Она нас учи  емпатичним, способним да разумијемо друге.  Она нас повезује  са оним који су прошли сличне животне борбе. Туга није  само терет-она може бити и лијек. Понекад из тишине  туге, порасте  најдубље разумијевање живота.   Учи нас поштовању, стрпљењу, разумијевању. Она нас чини људима. И нека остане са нама  као сјећање, не као терет.  

Као предсједник пензионера, знам да је туга  често сапутница годинама.   Али исто тако вјерујемо  да је она  знак  да смо  живјели  пуним срцем. Да смо вољели. И да , чак и у тузи, можемо пронаћи достојанство , мир и снагу.

И зато , не бојмо се туге. Прихватимо је  као дио нашега пута. Подијелимо је са другима. Јер,  када се подијели, туга губи снагу- а  срце постаје лакше.

Нека овај осврт буде посвећен свима који у срцу носе сјету.

За оне који нијесу више са нама.

За прве љубави што су нестале  као магла  над планином.

За ријетке пријатеље из студенског живота.

За животом   који смо живјели- часно, поштено, с љубављу.

Подгорица, октобар 25.