Пише: Ђуро Загорац
Љубав према историји код нас је понекад јача и од саме историје. Између страсти и стварности увијек постоји нека танана нит, за коју се не зна када ће и гдје ће бити прекинута.
Наука, разумије се, и када би хтјела, не би могла да се изузме из тог обрасца, а о политици да се не говори. Јер, свакога ко се лати тог очајничког напора званог анализа, рационализација и разумијевање, увијек вреба та мала танана нит…
Први Караџићи живјели су у Јужној Србији, недалеко од Скопља, у подножју планине Караџице, чији највиши врх досеже до 2463 метра надморске висине. Сваки иоле, острашћени следбеник и субјективац могао би да „рекне“ да су се „туда, некад врзмали они чувени Македонски, отац и син Филип и Александар, а о филозофима да и не говоримо…“
Пут ће Караџиће одвјести на друге стране, опет, као по ко зна који пут у историји, због једног српског пораза, односно турске побједе. Тачније, догађаји после Маричке битке 1371.године, угрозили су опстанак Караџића, који су се одвојили из загрљаја своје родне Караџице и кренули пут избеглиштва. Једним од тих путева кренуће неколико вијекова доцније многи Срби.
Ратовања и опасна рвања Караџића са Турцима и припадницима муслиманске вјере трају тако, са прекидима, све до 25. новембра 1995.године, до тренутка када је у америчкој војној бази, Рајт Патерсон, у близини градића Дејтона, скоплљен мир о Босни и Херцеговини. Лако је то и израчунати: 624 године, један мјесец и 25 дана.
Избеглички пут Караџића из Лопата води преко Зете и Бањана крај Никшића. У Бањане пристигоше Караџићи у јесен: ближила се зима, гдје смјестити људе? Караџићима беху уступљене тадашње куће – „викендице“, стаје за стоку и чобане у катунима, у подножју Дурмитора. На шта читаоца подсјећа ова слика? А филозофа? На старе стоике и цинике, који су ваљано подсјећали људе да је све већ виђено али у новом облику, и да и то ваља (стоички) издржати.
Дурмиторским просторима у то вријеме управљала је имућна породица Ковач, којој су придошли Караџићи добродошли. Ваљало је радити, а и посјед сачувати. Караџиће, иначе, физички стасите и лијепе, пратио је глас неустрашивих: између себе стцали су нове родбинске вјезе. Главно стециште Караџића поста Петњица, којој су име наденуле, вјероватно, многе пећине које је окружују. За сада се поуздано зна да је ту, међу првима, стигао Ђуро Караџић са синовима, Митром, Ристом и Бором, који се сматрају корјенима лозе Караџића на овим просторима. Одатле су одлазили трбухом за крухом у 25 праваца, многи у Србију, нарочито у јабланички крај, не либећи се да промјене презиме: Ђурић, Дивљан и Петровић.
Највиши војни чинови и одликовања красили су прса бројних генерација Караџића, а о њиховој храбрости свједоче пјесме, које су сачуване до данашњих дана. Али, нису сви Караџићи свој таленат носили на грудима: носили су га и у грудима и у глави. Они, који нису ратовали, којима је живот протицао у миру, досезали су врхове науке, умјетности, просвете… Вук још увијек наткриљује све остале Караџиће. Творац модерног српског језика, реформатор писма, дакле и цивилизацију, био је један од Караџића. Он, Вук, говорио је да је онај који је измислио писмо „више Бог него човјек“.
Преци Вука Караџића били су кнезови и војводе у Петњици, а деда Јоксић – Бандула доселио се у Јадар, у Тршић 1739.године. Има свједочења која веле да се и Вуков отац родио у Петњици, одакле је стигао сестри Србији.
извор: соколац
