Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензионера
Када живимо у складу са самим собом, са унутрашњим задовољством и испуњеноћу, кажемо да смо срећни. У свијету који све брже живи, све гласније жели и све мање осјећа, као да смо изгубили одговор на једноставно питање, али кључно питање: ко је заправо срећан човјек ?
Да ли је то онај који има милионе на рачуну, луксузне аутомобиле, обилази свијет, може да купи све што пожели? Или је то ипак онај који, иако нема много, корача лагано кроз живот, живи испуњено, захвално и у миру у души и са самим собом ?
Друштво и средина нас често учи да је срећа у посједовању, у броју, у поређењу са другим. Већина људи свјесно или несвјесно , прихвата ту игру-трку без циља, у којој је срећа увијек корак испред. Истина је једноставна, али често непримјетна– срећа није количина, срећа није оно што имамо–срећа је како се осјећамо.
Срећан је онај човјек који се ујутру буди без тежине на срцу. Онај који има с ким да подијели тишину, који умије да се насмије и када све није по плану. Који зна цијенити и оно мало што има, без да се стално осјећа потиштениим због онога што нема.
Истина је да се срећа не може купити или ухватити руком. Срећа се гради. У односима, у захвалности, у свакодневним изборима. Гради се у томе како гледамо на живот– да ли видимо проблем у свакој шанси или шансу у сваком изазову.
Неко има све гледано споља а ипак је празан изнутра. А неко други налази срећу у малим стварима- са мало једноставног живота, налази радост у погледу, у добрим ријечима, у шали у топлом загрљају , у теткиној гурабији, у залогају домаћег хлеба.Срећа се не налази у великим кућама или скупим стварима, већ у срцу које умије да види љепоту живота.
У времену када се све више људи осјећа изгубљено, треба подсјетити да срећа није дестинација до које се долази, већ начин на који путујемо кроз живот. Она није у ономе што имамо већ у ономе што јесмо, да се радујемо туђој срећи, да помажемо другима, не замјера и не завађа, носи у себи мир и шири га око себе. Срећан човјек зна да живот није савршен- али га је вриједно живјети са свим својим манама.
Некад је довољно само мало: добро јутро с нечијих усана, искрен разговор, рука на рамену, мирис омиљене хране, сунчев зрак на лицу, чаша изворске хладне воде, убрана јабука.
Срећан човјек није онај који има све, већ онај који зна да у малом препозна велико. И да је срећан онај који се тако осјећа- јер у том осјећају лежи истина, и највеће богаство које живот може да понуди. Ниједна сума новца не може купити унутрашњи мир, искрени осјећај, топлину породичног загрљаја или љепоту простих трернутака–јутарње кафе, разговор са пријатељем, дјечијег смијеха.
Срећан је онај човјек који умије да ужива у малим ствaрима. Онај који је захвалан за оно што има, умјесто да пати за оним што нема.
У свијету који нас учи да вриједимо онолико колико имамо, храбро је остати човјек који се радује малом. То није слабост, то је снага то је огромна врлина.
Зато немојмо тражити срећу у бројкама, већ у тренуцима. Јер на крају дана, право питање није колико имаш, већ како се осјећаш.
Срећан је онај човјек који у сваком дану пронађе разлог за осмијех, а у сваком човјеку види нешто добро.
