У недјељу, 1.марта 1992.године у поподневним часовима, дошло је у Сарајеву до бруталног напада („непозната лица“) на српске сватове: убијен је младожењин отац Никола Гардовић, а рањен свештеник Раденко Мировић. Сватовском барјактару отета је и спањена српска застава !?

Злочин се збио у самом центру главног града, на Башчаршији, по изласку сватова из цркве, саграђене 1863.године, дакле, за турског вакта и управе валије Осман паше.

Шта је ово? Зар се опет враћа „пусто турско“ и српски данак у крви? Задата реч, част која обавезује, као да су бачени под ноге. Босна је пала у кому. Свјећа која је испала из руку рањеног свјештеника, запалила је већ припремљену бакљу, запалила је БиХ.

И док су се млада и младожења, као и остали сватови, савијали око убијеног и рањених, Радован Караџић се налазио у свом стану у Сарајеву; тог тренутка је паковао ствари неопходне за пут у Београд. У путној нервози чуо је и вјест која га је готово шокирала. Покрети су му постали успорени и неконтролисани, са укућанима је разговарао неповезано и у размацима, укључивао телевизор, појачавао радио.

Сусрет са својима, Николом Кољевићем и Момчилом Крајишником разбистрио му је вид. Проливена крв на Баш-чаршији подсјетила их је на један сличан догађај из српске прошлости. Реч је о дјечаку, који се 1863.године играо крај Чукур-чесме и који је убијен од стране турског војника, што је изазвало ужасан гнев народа, којег ништа више није могло смирити. И зато се догађај са Баш-чаршије 1992.године сматрао пуцањем у све што је српско.

Потекла крв, сама по себи и није страшна, да није потекла ради понижења, реади изазивања. И сам Исус би тешко то отрпео.

Прелазећи те вечери Миљацку и идући у загрљај Слободану Милошевићу, дурмиторски понос Радована Караџића, његов племенски морал, изродили су само једну искру. Коцка је бачена. Прешао је Миљацку, баш као Цезар Рубикон. Повратка више није било. Почео је грађански рат. Ријешио је да организује Србе за одбрану, јер они више нису имали БиХ.

Те вечери сви могући медији јавили су о „успешно“ завршеном референдуму у БиХ, на коме су Хрвати и Муслимани рекли одлучно „не“ Југославији, а Срби о изласку из Југославије уопште нису хтјели да разговарају, а тек да гласају. То је дан погажене људскости, повратка на старе ране… Хрват и Муслиман поново против Србина? Знају ли они шта раде, каквом се ватром играју?

Када је судње вечери, приликом преслака Миљацке, у себи ствар преломио, Караџић се необично осјећао. Обузео га је блажени умор тјела, али и нека, и њему до тада непозната, бистрина ума. Смјењивале су му се слике историјских догађаја, подсјећање на мудре и храбре. У ушима су одзвањали сарајевски пуцњи. Причињавало му се да пуца и сам Гаврило Принцип. Зар је његова жртва била узалудна? Ко ли опет Србима поставља услове за опстанак у Босни, само уколико се сагну до пузања?

Путујући у Београд, Караџић је хтјео да предложи својим сарадницима да се врате, да виде, да чују, да сазнају каква је реакција људи на све што се збило поводом убиства и гласања. Кад је чуо да су грађани самоиницијативно почели да се организују, свака сумња га је напустила.

Била је то ноћ свакојаких мисли, слика, које су се филмично ређале: како све то похватати у рођеној глави, како извагати?

Ко Србину дирне у свијетињу и обичај, горе него да му је дирнуо у сам живот. До тог сазнања дошао је и Јаков Игњатовић, равно у Будиму граду, у којем су његова сабраћа Срби били подстанари. Њихове свадбе, славе, празновања, музика и игра организовани су достојанствено, што је импресионирало и младог Игњатовића.

Караџић је био увјерен да је његов отпор праведан и да ће бити подржан у цјелом српству, као и код оних којима су истина и правда изнад свега.

Караџић је закорачио у мутно и дубоко. Носили су га океански таласи, иза којих се још није назирао свјетионик. Е, да му се за нешто било ухватити, на нешто ослонити!

Истински ослонци и појединцу и народу, јесу они сами! До тог философског сазнања дошао је одважни писац „СЕОБА“, Милош Црњански. Ко ће оставити ново свједочење о новој Сеоби Срба под Радованом првим? Неки нови, осјећајни али о одважни Милош…

извор: соколац