Пише: Дејан Бешовић
Тако, као што је горе поменуто, три сата од Гусиња и исти број сати од Келмендија-Климената султан је крајем 1612. године на малом брду, на добро утврђеном положају, саградио тврђаву под називом Чита Нова (Нови град). Велика је као поље, обима 400 корака, изграђена од огромних греда закованих заједно и испуњених земљом, окружена широким рововима који су напуњени водом и премошћени са три покретна моста. Тврђаву изнутра чувају двјеста пјешадинаца и педесет коњаника. Утврђење је изграђено на инсистирање Сема Зауса (Џема Чаушија), главног турског вође у Подгорици. Пошто је био владар Плаве и није могао да ужива у својој владавини тамо, како због разарања које су нанијели Климентије, тако и зато што није могао безбиједно да стигне тамо, послао је поруку султану у Цариград преко најславнијег господара, Насуф-паше, чији су вратари и дворјани заинтересовани за владавину Климентије , да се изгради тврђава како би се сузбио бијес побуњеника и држали их под контролом и у покорности. И његов захтјев је одобрен. Али они који је чувају и даље нису у стању да спринече Клименте да пљачкају и харају гдје год желе.
Горе су поменути горски побуњеници уопште на челу са Пиперима . Сада је вријеме да се детаљно опише њихова земља, њихови обичаји, њихове битке и важни догађаји који су се догодили међу њима 1612. и 1613. године.
Осим чињенице, као што је горе поменуто, да су ови људи (који броје преко пет хиљада триста осамдесет наоружаних људи) јаки због природе своје територије, живјећи у тако моћним и неприступачним планинама, главни фактор њихове снаге је ипак њихово јединство. Ово јединство се видјело још од времена када су на скупштини коју су одржали међу собом испред Манастира Ћелија Пиперска одлучили да не плаћају уобичајени данак султану и, штавише, да не дају појединачним спахијама дужности које им дугују, као што је горе речено. То се догодило зато што су их Турци тешко угњетавали. Стога су се заклели, као што то обично чине, да неће напустити једни друге, већ да ће остати уједињени, да ће помагати онима којима је помоћ потребна и никада неће дозволити Турцима да уђу на њихову територију. Пошто су на овај начин постигли повољнију ситуацију свргавањем турске тираније и нису били исцрпљени љењошћу, окренули су се пљачки, путујући у хордама кроз турска села све до Пловдива и пљачкајући градове, села и трговачке караване, и постали су толико богати да свака од њихових 188 кућа широм Пипера посједује двоструко више намештаја него обично, укључујући златну и сребрну опрему за најмање једног коња: тј. сабље, појасеве, огрлице, а неки чак имају и лијепа седла са сребрним и драгуљима украшеним оклопом, при чему је такав терет вриједио 150 до 200 златних зекинија.Такође имају скупе коње, изврсну одјећу велике вринедности, златне и сребрне пехаре и здјеле и безброј животиња, малих и великих. Углавном су наоружани мачевима, штитовима и копљима, и безбројним праћкама које мајсторски користе. Ријетко имају аркебузе, иако сви они који их имају, да би били правилно опремљени, носе са собом веома добар барут. Међу овим горштацима нема више од стотину аркебузаша. Ови појединци су толико окретни, вјешти, храбри и спремни за битку и тако се добро постројавају за битку да ко год их види, не може ништа друго него да се задиви. Могу се видјети у наоружаним редовима, у окршајима, како се боре, нападају и повлаче, чисте и бјеже, тако да заправо изгледају веома добро обучени и искусни. Војни ветерани парадирају са њима на све празнике, а посебно на веће црквене православне празнике. Већина њих ходају боси тако да када ходају по литицама, подсећају на планинске козе.
Цариградски двор је непрестано био и јесте бомбардован жалбама на пљачку, вандализам и устанке ових горштака, тако да је султан 1612. године коначно одлучио да пошаље експедицију против њих, коју би предводио паша, син Мехмет-паше који је убијен на Дивану, то јест, на аудијенцији. Нови паша је именован за босанског пашалука и борави у Бањалуци. Такође му је додијељен санџак Херцеговине као арпалук , што на турском значи за његове коње. Стигао је у Подгорицу и окупио из разних крајева силу од око 25.000 бораца. Одатле је послао свог агу и повјерљивог човјека у Котор, у пратњи многих важних Турака из Подгорице и са акредитивним писмима упућеним најславнијем ректору. Такође је посебно писао Болици, аутору ових редова, да их достави на њихово одредиште. Владар у то вријеме био је најславнији господар, Ђеронимо да Молина, који је, као познати господин добронамерни у јавним пословима, обавестио најспокојнији Сенат у Венецији о томе шта се дешава чак и прије пашиног доласка. Сенат је наградио ову особу прилично вриједним поклоном за његове муке. Сада, прочитавши писма и видјевши да су од пашиног управника, који је, након других детаља и похвала, у име свог господара затражио уобичајени данак, одговорио је да је данак који је требало да се исплати санџак-бегу Војводства Херцеговине спреман, али, иако је видио да је писмо написао пашин управник, није био сигуран ко је дотични санџак-бег. Замолио је пашу да га још једном контактира користећи мухур или печат са главом паше, тврдећи да ће тада бити задовољан. Све се ово догодило и постигнуто је интервенцијом поменутог Болице. Писмо се вратило, како је тражено, са печатом, Турци су овлашћени да приме уобичајени поклон који припада санџачком бегу Херцеговине, а заузврат је прелијеп коњ послат најславнијем ректору.
У међувремену, паша са поменутом војском, након што је у неколико наврата покушао да нападне побуњенике, на крају је провео три мјесеца у Подгорици, схвативши да неће моћи да дјелује нити да нанесе штету побуњеницима. Подмукло је запалио село Бјелопаулићи (Бјелопавлићи) и поробио око осамдесет душа, тј. жена и деце, и заробио мали број домаћих животиња. Мушкарци из села су побјегли са остатком животиња и склонили се у друга села. Паша је стога одлучио да оде и, када су се раскинули и кренули, преко 300 турских спахија је исечено на комаде од стране горштака. Њихови коњи и пртљаг су такође одузети. Рат је тако завршен без икакве друге значајне битке.
Године 1613, Цариград је послао Арсолана (Арслана) пашу против горских устаника, заједно са седам санџак бегова, тј. оних из Призрена, Пећи, Дукађина, Хазагнича (Качаника), Елбасана, Задриме и Скадра. Са собом су довели уобичајене снаге санџака и окупили војску из разних крајева, додајући снаге из Црне Горе. Укупно је окупљено петнаест хиљада војника. Заправо се тврдило да их је било преко шездесет хиљада. Ова војска је остала неактивна двадесет четири дана, без икаквих обавеза, све док паша није устао из Подгорице, повео своје спахије и неколико локалних пјешадинаца са собом и кренуо ка Пиперима. Тамо су остали дванаест дана не радећи ништа осим што су поробљавали породице Пипера чији су се чланови, како су сазнали од својих шпијуна, крили у другим селима и племенима , а то је било осамдесет душа са женама и дјецом. Друго село Пипери је пристало да му да петнаест робова и хиљаду дуката. Док је паша чекао да споразум ступи на снагу, послао је стотину коња у Подгорицу да се опораве. Пиперски ратници су им, међутим, из засједе напали уску стазу, масакрирали тридесет Турака и заплијенили педесет њихових коња. Паша се ужаснуо због тога и, плачући и слутећи још горе, напустио је Пипере не постигавши ништа и вратио се у Подгорицу. Одмах је позвао помоћ из Новог града (Citta Nova) и кренуо са њима и цијелом својом војском да опљачка дотичне Васојевиће (Vasojević), село од осамдесет пет кућа, као што је горе поменуто. Тамо нису урадили ништа посебно занимљиво осим што су заробили око шездесет душа, дјечака и жена, који су побјегли у оближња села да би спасили своје животе. Мушкарци из села су се, међутим, осветили, јер када се вратио у Подгорицу, дошли су им с леђа и посјекли око двадесет Турака и заплијенили око тридесет коња. Коначно су постигли договор са Бјелопавлићанима за хиљаду дуката и дванаест робова. Ипак, чак и након завршетка кампање, санџак-бег из Качаника и Пећи нападнут је с леђа и око седамдесет Турака је убијено, а око осамдесет коња заробљено. Чак су прогонили и самог пашу када је кренуо из Подгорице. Напали су га из засједе у шуми на кривудавом и уском делу пута, званом Чусеф Луг (Хусев Луг). Тамо су убили око четрдесет Турака и заробили око шездесет товарних коња, мазги и коња натоварених одјећом и робом. Ова ситуација трајала је двије године између побуњеника и друге стране и није довела до никаквог резултата. Тако су горштаци вратили паши 152 роба које је заробио по споразуму и хиљаду дуката, убивши 160 Турака и укравши 220 коња, укључујући 60 товарних коња натоварених робом. Осим овога, остали су мирни, уживајући у својим посједима, богатству и домовима.Каже се да се ово дешавало између горштака и паше до 10. новембра 1613. године.
(наставиће се)
